Djenovska ’depresija’

U poslednju od mojih morskih italijanskih republika, Djenovu, zakoračio sam sam sa čudnim izrazom lica. Djenovska depresija, koja i na naše prostore donosi loše vreme, dočekala nas je na ovoj najsevernijoj koti Mediterana u svoj svojoj veličini.

DAN 1.

Padalo je kao iz kabla, ali sam priljubljen uz staklo autobusa mirno gledao sivilo lučkog grada predamnom i sinje more koje je neprekidno valjalo.

Drajver, u narodu poznatiji kao Majstor, a u Italiji kao autista, sa svojim repovima podsetio je na najbolje dane Istočno Nemačkog fudbala (sećate se Panini sličica iz osamdesetih). Kako mu ime i kaže, zaista je autističan bio, pa je uspeo da promaši sva moguća skretanja koja je mogao. Drugog dana su mu dostavili čak i GPS, ali nije vredelo! Upoznaj Djenovu da bi je manje voleo bila je njegova parola, pa smo non-stop bili u zaostatku od 15-ak minuta do sat vremena. Uspeli smo da vidimo sve zabačene kutke ovog grada, sve napuštene fabrike i skladišta pored mora, sve nedovršene ulice i zaobilaznice. Djenova je kao i sve velike luke ipak bila završetak čvrstog tla pod nogama, a nikako početak morskog prostranstva...

Smestivši se na tom uskom pojasu izmedju mora i planina, Djenovezi i nisu mogli nikuda drugde da podju nego da se otisnu morem. I dok je Venecija držala primat na Jadranu, kontrolišući trgovinu začinima prema istoku, Djenovski brodovi išli su prema zapadu. A najveća bitka u istoriji izmedju Mlečana i Djenovske flote ipak se odigrala na istočnoj obali Jadrana, blizu mesta gde se rodio Marco Polo. Te 1298. godine, iako na ’gostujućem terenu’, Djenovska republika potukla je pod Korčulom Venecijansku flotu, a jedan od zapovednika brojnih mletačkih galija bio je i Marco Polo. Zarobljen u toku bitke, odveden je u Djenovu gde je u tamnici diktirao opis dalekog sveta koji je video na svojim putovanjima.
Mi naravno nismo imali vremena za priču, vec smo Liguriju upoznavali preko ića i pića koje se radjalo na ovom tlu. Od stare salumerije ’Parodi’ u Sant’Olcese-u, gde se salame suše obesene na tavanici, u dimu starih peći na isti nacin kao i početkom prošlog veka kada je meštar Luigi Parodi, deda čoveka sa slike, prvi put 3. novembra 1908. godine osigurao svoj dragoceni transport salama, što je ujedno i prvi pisani trag o postojanju ove manufakture.
Preko focacciaa-e ’U Tappe’, gde su nas opet dočekali dobri, obični ljudi sa svojim pričama, osmesima, problemima, starim zanatima spravljanja, i pre svega ukusnom dobrodošlicom.

Sledilo je ručak, lasagnette sa pestom i panacota sa karamelom, taman da nastavimo dalje u destileriju ’Fratelli Parma’ gde smo probali grapu odstajalu 63 meseca u buradima.

Pa onda, pravac do jednog od 15 najboljih restorana u Italiji po izboru vodiča ’Gambero Rosso’ za 2007. godinu, restorana koji se smestio u brdima iznad Portofina. ’La Brinca’ nam donosi na sto obede siromašnih, prženice od akacije, raviole punjene travkama, i za kraj sladoled od ružinog sirupa ukrašen ružičastim ružinim laticama i mentom.

Con quella faccia un po cosi

quell'espressione un po cosi

che abbiamo noi prima di andare a Genova

che ben sicuri mai non siamo

che quel posto dove andiamo

non c'inghiotte e non torniamo piu

Genova per noiche stiamo in fondo alla campagna

e abbiamo il sole in piazza rare volte

e il resto e pioggia che ci bagna...
(Paolo Conte, Genova per noi)

DAN 2.

I dok je kiša neprestano padala, more koje je već na par kilometara od obale dostizalo dubinu od 200-tinak metara valjalo je u ritmovima juga, doprinoseci sveopštoj depresiji. Jedino je bosiljku odgovaralo vlažno vreme, ali on je bio zatvoren u staklenicima gde je sve bilo unapred proračunato. U delu Djenove pod nazivom Pra nicali su nežni listovi od kojih se pravio jedinstveni svetlozeleni pesto.
A nas je put vodio u fabriku cokolade ’Romanengo’ ušuškanu u starom gradskom jezgru Djenove. Mala fabrika imala je četiri dela. U prvom se smestila proizvodnja čokolade, one od najfinijeg Venecuelanskog kakaoa, ako se još sećate prošlog teksta. Druge odaje krile su kandirano voće, gde su pored celih mandarina, smokvi, šljiva, pomorandži svoje mesto našli kesteni, kao i ruže i ljubicice od kojih se pravio svilenkasti sirup. U trećem delu smestila se proizvodnja konfeta, onih od badema sa Sicilije izmedju mesta Noto i d’Avola koji svojim savršenim oblikom pogoduju beličastom omotu konfeta, ali i pistaća, pinjola i kore cimeta. I na kraju, u poslednjem kupeu presijavale su se šarene bombonice, bela sa ukusom breskve, žuta od banane, narandžasta od mandarine, zelena od vanile, roze od ruže, plava od anisa, ljubičasta od ljubičice. Svoj put našle su na liniji Orient Ekpresa od Carigrada do Parisa, tamo gde su se mešali mirisi levanta i ponenta, gde ih je u gomili sveta odsutnog pogleda na beogradskom peronu prepoznao jedan dečak po imenu Pavle Mihailovič Golicin dalekih dvadesetih godina prošloga veka...

Ma quella faccia un po cosi

quell'espressione un po cosi

che abbiamo noi mentre guardiamo Genova

In un'immobile campagnacon la pioggia che ci bagna

e i gamberoni rossi sono un sogno

e il sole e un lampo giallo al parabrise...

(Ibid.)

DAN 3.

Dok smo još uvek sanjivi u mislima imali crvene gambere, kao što pesma kaze, u Djenovi je i dalje nebo bilo spojeno sa horizontom. Nas se to trećeg dana i nije previše ticalo, jer smo čitav dan bili na zatvorenom, na sajmu ’Slow Fish’.
Od severnog mora, Kaljiningrada, norveških haringi i bakalara, britanskih ostriga i holandskih velikih ribarskih koća, preko laguna Mediterana, put nas je vodio čak do Mauritanije, Čilea i ostrva Robinzon Krusoa. Na ribljoj pijaci bilo je dagnji, vongola, ostiga, pregršt plavice, škombri, tuna, palamida, pišmolja, a našao se i jedan džinovski zubatac. Mi smo nažalost uglavnom bistrili ugrožene vrste, a brstili alge, vongole, haringe, sardelice, sto je totalno ok, ali za nas ’sa obale’ ipak nije predstavljalo totalni užitak. Bez triljica, da ne spomenjem divlje brancine, a bogami i vina, ostao je nedovršen utisak u ustima. Prvo pravilo da svaka riba pliva tri puta (u vodi, ulju i vinu) nije bio ispoštovan, jer smo kušali dimljenu ribu u kombinaciji sa pivom, sto je bilo interesantno iskustvo, ali ga ne bih previše puta ponavljao. Zato sam posle ’vodene laboratorije’ koja je govorila o održivom razvoju ’na jugu’, a nije otišla dalje od blage kritike EU politike ribarstva i poljoprivrede, izgubio strpljenje sa evropskim parlamentarcima i ostalim velikim oratorima, i odmaglio putem sladoleda. Putem limuna iz Amalfija, breskvi ’Leonforte’ i pistaća ’Bronte’ iz podnožja Etne, vanile ’Mananara’ sa Madagaskara, ’Ribera’ jagoda, i ’Huehuetenango’ kafe iz Gvatemale… Pomislih kako su sve svi ukusi sveta skupili na jednom mestu i kako je svet mali; i baš u tom trenutku, izmedju priče o tome koji ukus probati, saznah da je devojka pored mene po majci Novosadjanka! Inače neprevazidjeni pistaccio izgledao je kao sa drugog sveta...

Con quella faccia un po cosi
quell'espressione un po cosi
che abbiamo noi che abbiamo visto Genova
che ben sicuri mai non siamo
che quel posto dove andiamo
non c'inghiotte e non torniamo piu.
(Ibid.)

~ ~ ~