Sa tragom crvenice na nogama, prve redove ovog teksta pišem u ranu zoru 25. maja 2007. godine, uz zvuk galebova, šum mora i blago Sunce na plaži pored Novigrada. Tragovi prošlosti u meni izbijaju na površinu, protekla sedmica provedena u Istri odmotava film kaleidoskopa u glavi, i ja se prisećam...
... pesme ’Bella ciao’...
…grafita od pre II Svetskog rata na zidovima uskih ulica u Vodnjanu…
... crvene zemlje koja na vrhu Limskog kanala postaje ljubičasta ’okupana’ sunčevim zracima koji padaju pod oštrim uglom...
... starih kamenih kuća, satkanih od krasa/krša i grubih ruku...
…voza koji dolazi do srca Istre, do Kanfanara…
…Baneta Bumbara i ’bolesnog srca’ na plaži u Rovinju…
... vrha Učke sa koje se Istra nudi kao na dlanu, a ako ste te sreće da posle kišnog dana i bure dodjete dovoljno rano u sam cik zore, vidi i Venecija na suprotnoj obali Jadrana...
... fritaje od šparuga, fuži sa tartufima...
... i naravno istarske malvazije...
U časi punoj Sunca, vinova loza nam priredjuje iznenadjenje, pogotovu ona zasadjena nedaleko u blizini mesta Santa Lucia. Kroz lozu staru preko 40 godina, istarska zemlja cvetnom vinu kakva je malvazija daje prefinjenu notu gorčine, idealnu uz masline u rano letnje poslepodne. A u vinu koje je dobilo ime po samom mestu, vinu čijih je 10% odležalo u buradima od istarskog bagrema, a 10% u onima od francuskog hrasta spajaju se miris cveta i ukus meda od akacije. I kao sto kaže prva Napolitanska pesma koja je dobila tekst na književnom italijanskom: ’Tu sei l'impero di armonia, Santa Lucia, Santa Lucia’!
* * *
Kao čuvari autohtonih vrsta, idemo potom do samog srca Istre, gde se nalazi jos par primeraka legendarnih velikih istarskih goveda Boškarina, koji posle vina valjda izgledaju jos veći. Ja odlučujem da se družim sa tovarom (istriano, primedba autora), tj. magarcem, ali me prekidaju zbog jezičkih barijera koje ne mogu da prevazidju. Pa gde baš mene, braćo, istarski nije baš pojam književnog ’našvilija’! Nema veze, jer sa meštrom koji vodi goveda bar je lako, naši smo, samo se vrcavi humor nažalost gubi u prevodu.
Posle par pošalica odlazimo razdragani, naročito što imamo slobodno poslepodne zbog finale lige šamp(i)ona. Ali, tu počinje pravi test izdržljivosti za živce koji od mene traži da upotrebim svo prethodno stečeno neuhvatljivo znanje iz bivše države. Naime, na velikom ekranu u hotelu nema prenosa utakmice, a ništa ni ne nagoveštava da biti. I gde ostali posrću na čuveno ’niste iz mog rejona, to ćete morati sa šefom sale’, ja u neljudskim uslovima pokazujem natčovečanske rezultate. Znajući logiku sistema koji ne odobrava inicijativu, ne gubim vreme sa nebitnim likovima, već idem pravo na brku od šefa sale. Pronalazim ga iz 166. puta, baš onda kada pomislite da je sve izgubljeno, stvari dobijaju neshvatljiv obrt: ’naravno da sve može, a ko vam je rekao da neće biti utakmice, samo izvolite’. Ono sto je pre par minuta izgledalo nemoguće, sada je sasvim obična stvar. I dok počinje prenos, u žamoru nemačkih turista koji drhtavim rukama igraju karte gubi se draž ove utakmice. Veći deo naše grupe, stari Interisti, navija iz petnih žila za L’pool, i uz prvi gol Inzaghija već dovoljno loše pivo izgleda im još gore. Turistima je medjutim bar lako podvaliti, dok ’zapinkovani’ severnjaci čak i uživaju u njemu, kao uostalom i u zamrznutoj ribi koja je za Jadran čula kao što je čula za Madagaskar.
* * *
Istra je levak, jedna od najsevernijih tačaka Mediterana, prelaz izmedju srednje-evropskog alpskog masiva i Dinarskih planina. To je najlakša veza izmedju Panonske nizije i Sredozemlja, mesto za koje se još u legendi o Argonautima verovalo da najbrže povezuje Crno sa Jadranskim morem putem Istera, tj. reke Dunav, po kojem je možda i dobila ime (jedna škola mišljenja).
Za razliku od istočne obale, gde su zaklonjenost od oštrih klimatskih uticaja i relativno mala jačina bure pribavili Opatiji i okolnoj rivijeri glas ugodnog zimovališta i vazdušne banje u Austro-ugarsko doba, na zapadu se Istra od Ćićarija postepeno spušta prema obali. Terra rossa sa naslagama boksita, kao i kvarcnog peska od koga se pravilo čuveno venecijansko staklo daje predelu prepoznatljivu boju i plodnu obradivu površinu.
A na dnu levka nalazi se Pula, nekadašnja Austro-ugarska vojna luka, grad koji su osnovali Histri, ilirsko pleme koje je prebivalo na ovom područiju i po kojima je Istra možda dobila ime (druga škola mišljenja). Grad u kojem je po odlasku iz Trsta posao našao James Joyce oktobra 1904. godine, radeći u Berlitz-ovoj školi jezika kao profesor engleskog. Podučavajući Austro-ugarske pomorske oficire, u slobodno vreme pisao je 'Dablince'. Mi gradu pristupamo sa kopna, a ne sa mora kako savetuju stari putopisci, jer sa te strane podseća na drevni grad sa svojim amfiteatrom i sedam brežuljaka (Kaštel, Zaro, Arena, Sv. Martin, Opatija sv. Mihovila, Mondipola i Pra Grande). Vrelo jutarnje Sunce topi senke makije pod njima, pružajuci teren za igru odsjaja na površini mora sve do Brionskih otoka.
Naša kočija/carrozza ide sve do Vodnjana, mesta gde se nalazi najuža ulica na svetu, gde na podnevnom Suncu puste ulice sa grafitima iz doba izmedju dva rata podsećaju na kulise za meskičke desperadose, gde su se smestili dobri ljudi koji se otvaraju na prvom koraku. Bistrimo naravno politiku i sport, sabiramo utiske, vraćajući se izmedju svakog reda u zajednicka prošla vremena koja su još uvek reper za sve. Ja sam negde po godinama u sredini, taman toliko da mogu da pričam sa starijima, a da razumem mladje, kojima Istra nudi model koji funkcioniše, ali za koji ne postoji magična formula, već samo marljiv rad i želja da se učini iskorak.I onda na tlu gde se više od dve hiljade godina gaji maslina, tri maslinove grančice kao znak kvaliteta dolaze kao jedini očekivani rezultat...
* * *
Sa blaženom smirenošću lagano napuštam crvenu istarsku zemlju, idući dalje u potragu za crvenim zastavama, ovoga puta onima sa žuto crnim konjićem na nekim drugim obalama.
Pablito
... pesme ’Bella ciao’...
…grafita od pre II Svetskog rata na zidovima uskih ulica u Vodnjanu…
... crvene zemlje koja na vrhu Limskog kanala postaje ljubičasta ’okupana’ sunčevim zracima koji padaju pod oštrim uglom...... starih kamenih kuća, satkanih od krasa/krša i grubih ruku...
…voza koji dolazi do srca Istre, do Kanfanara……Baneta Bumbara i ’bolesnog srca’ na plaži u Rovinju…
... vrha Učke sa koje se Istra nudi kao na dlanu, a ako ste te sreće da posle kišnog dana i bure dodjete dovoljno rano u sam cik zore, vidi i Venecija na suprotnoj obali Jadrana...... fritaje od šparuga, fuži sa tartufima...
... i naravno istarske malvazije...
* * *
Uski seoski put vodi nas do najčuvenijeg proizvodjača vina sa tih prostora, Franka Kozlovića, do brežuljkaste zemlje u središtu Istre blizu granice sa Slovenijom, predela u koji prodire sveži morski vazduh donoseći sa sobom jod. Zamislite tipični istarski pejzaž, i sa vrha brda gde se smestio momjanski kaštel pogled vam se pruža u nedogled na vinograde koji završavaju negde u daljini, sa druge strane brda. Zatvorite oči, i videćete ruže zasadjene na početku svakog reda da bi kao neka vrsta ’sistema ranog upozoravanja’ odmah pokazale ako lozu napadne neka bolest, kada osetljive ruže prve stradaju.
Uski seoski put vodi nas do najčuvenijeg proizvodjača vina sa tih prostora, Franka Kozlovića, do brežuljkaste zemlje u središtu Istre blizu granice sa Slovenijom, predela u koji prodire sveži morski vazduh donoseći sa sobom jod. Zamislite tipični istarski pejzaž, i sa vrha brda gde se smestio momjanski kaštel pogled vam se pruža u nedogled na vinograde koji završavaju negde u daljini, sa druge strane brda. Zatvorite oči, i videćete ruže zasadjene na početku svakog reda da bi kao neka vrsta ’sistema ranog upozoravanja’ odmah pokazale ako lozu napadne neka bolest, kada osetljive ruže prve stradaju.
U časi punoj Sunca, vinova loza nam priredjuje iznenadjenje, pogotovu ona zasadjena nedaleko u blizini mesta Santa Lucia. Kroz lozu staru preko 40 godina, istarska zemlja cvetnom vinu kakva je malvazija daje prefinjenu notu gorčine, idealnu uz masline u rano letnje poslepodne. A u vinu koje je dobilo ime po samom mestu, vinu čijih je 10% odležalo u buradima od istarskog bagrema, a 10% u onima od francuskog hrasta spajaju se miris cveta i ukus meda od akacije. I kao sto kaže prva Napolitanska pesma koja je dobila tekst na književnom italijanskom: ’Tu sei l'impero di armonia, Santa Lucia, Santa Lucia’!* * *
Kao čuvari autohtonih vrsta, idemo potom do samog srca Istre, gde se nalazi jos par primeraka legendarnih velikih istarskih goveda Boškarina, koji posle vina valjda izgledaju jos veći. Ja odlučujem da se družim sa tovarom (istriano, primedba autora), tj. magarcem, ali me prekidaju zbog jezičkih barijera koje ne mogu da prevazidju. Pa gde baš mene, braćo, istarski nije baš pojam književnog ’našvilija’! Nema veze, jer sa meštrom koji vodi goveda bar je lako, naši smo, samo se vrcavi humor nažalost gubi u prevodu.
Posle par pošalica odlazimo razdragani, naročito što imamo slobodno poslepodne zbog finale lige šamp(i)ona. Ali, tu počinje pravi test izdržljivosti za živce koji od mene traži da upotrebim svo prethodno stečeno neuhvatljivo znanje iz bivše države. Naime, na velikom ekranu u hotelu nema prenosa utakmice, a ništa ni ne nagoveštava da biti. I gde ostali posrću na čuveno ’niste iz mog rejona, to ćete morati sa šefom sale’, ja u neljudskim uslovima pokazujem natčovečanske rezultate. Znajući logiku sistema koji ne odobrava inicijativu, ne gubim vreme sa nebitnim likovima, već idem pravo na brku od šefa sale. Pronalazim ga iz 166. puta, baš onda kada pomislite da je sve izgubljeno, stvari dobijaju neshvatljiv obrt: ’naravno da sve može, a ko vam je rekao da neće biti utakmice, samo izvolite’. Ono sto je pre par minuta izgledalo nemoguće, sada je sasvim obična stvar. I dok počinje prenos, u žamoru nemačkih turista koji drhtavim rukama igraju karte gubi se draž ove utakmice. Veći deo naše grupe, stari Interisti, navija iz petnih žila za L’pool, i uz prvi gol Inzaghija već dovoljno loše pivo izgleda im još gore. Turistima je medjutim bar lako podvaliti, dok ’zapinkovani’ severnjaci čak i uživaju u njemu, kao uostalom i u zamrznutoj ribi koja je za Jadran čula kao što je čula za Madagaskar.* * *
Istra je levak, jedna od najsevernijih tačaka Mediterana, prelaz izmedju srednje-evropskog alpskog masiva i Dinarskih planina. To je najlakša veza izmedju Panonske nizije i Sredozemlja, mesto za koje se još u legendi o Argonautima verovalo da najbrže povezuje Crno sa Jadranskim morem putem Istera, tj. reke Dunav, po kojem je možda i dobila ime (jedna škola mišljenja).
Za razliku od istočne obale, gde su zaklonjenost od oštrih klimatskih uticaja i relativno mala jačina bure pribavili Opatiji i okolnoj rivijeri glas ugodnog zimovališta i vazdušne banje u Austro-ugarsko doba, na zapadu se Istra od Ćićarija postepeno spušta prema obali. Terra rossa sa naslagama boksita, kao i kvarcnog peska od koga se pravilo čuveno venecijansko staklo daje predelu prepoznatljivu boju i plodnu obradivu površinu.
A na dnu levka nalazi se Pula, nekadašnja Austro-ugarska vojna luka, grad koji su osnovali Histri, ilirsko pleme koje je prebivalo na ovom područiju i po kojima je Istra možda dobila ime (druga škola mišljenja). Grad u kojem je po odlasku iz Trsta posao našao James Joyce oktobra 1904. godine, radeći u Berlitz-ovoj školi jezika kao profesor engleskog. Podučavajući Austro-ugarske pomorske oficire, u slobodno vreme pisao je 'Dablince'. Mi gradu pristupamo sa kopna, a ne sa mora kako savetuju stari putopisci, jer sa te strane podseća na drevni grad sa svojim amfiteatrom i sedam brežuljaka (Kaštel, Zaro, Arena, Sv. Martin, Opatija sv. Mihovila, Mondipola i Pra Grande). Vrelo jutarnje Sunce topi senke makije pod njima, pružajuci teren za igru odsjaja na površini mora sve do Brionskih otoka.
Naša kočija/carrozza ide sve do Vodnjana, mesta gde se nalazi najuža ulica na svetu, gde na podnevnom Suncu puste ulice sa grafitima iz doba izmedju dva rata podsećaju na kulise za meskičke desperadose, gde su se smestili dobri ljudi koji se otvaraju na prvom koraku. Bistrimo naravno politiku i sport, sabiramo utiske, vraćajući se izmedju svakog reda u zajednicka prošla vremena koja su još uvek reper za sve. Ja sam negde po godinama u sredini, taman toliko da mogu da pričam sa starijima, a da razumem mladje, kojima Istra nudi model koji funkcioniše, ali za koji ne postoji magična formula, već samo marljiv rad i želja da se učini iskorak.I onda na tlu gde se više od dve hiljade godina gaji maslina, tri maslinove grančice kao znak kvaliteta dolaze kao jedini očekivani rezultat...* * *
Sa blaženom smirenošću lagano napuštam crvenu istarsku zemlju, idući dalje u potragu za crvenim zastavama, ovoga puta onima sa žuto crnim konjićem na nekim drugim obalama.
Pablito~ ~ ~
1 comment:
U Puli sam proveo godinu dana vojske i ostala mi je u lepom secanju, pogotovu kafic Avgustov hram i Vaselini (uvala prekoputa tada hotela Zlatne stjene). Dobar neki narod, miran i tolerantan...
Elem, ima jos jedno brdo, iako mozda zbog velicine ne ulazi u zvanicnu statistiku (a mozda ipak da ne bi remetio magiju i simboliku sedmice) a zove se Senjak. Na njemu nema crvenice i vinograda ali ima il grande bunker iz koga smo morali da iznosimo kompletnu protivavionsku municiju (tone su u pitanju) da bi demonstrirali nasu borbenu gotovost pijanim zastavnicima…ne ponovilo se.
Ono sa Joyce-om je cool. Meni on nekako uvek ide u paketu sa Beketom, ne samo sto su zemljaci nego i zato sto mu je Samuel u jednom trenutku radio kao asistent, nisam siguran da li u Trstu ili Parizu.U svakom slucaju cudan tandem, neosporno vredan postovanja. A kad smo kod veze Pule i literature, da dodam da i gospodin Achenbach (iz Manove Smrti u Veneciji) upravo iz Pule hvata brod za Veneciju, farba kosu (ko Pedja d boy) i pocinje da se ponasa po uzoru na raskalasne istarske mladice…
Keep going, D.
Post a Comment