In vino veritas, dei Viola ultras

Posto sam u prethodnom periodu obisao svakojake koncerte, bioskope i ostala kulturna desavanja, red je dosao i na stadion. U Parmi je naime prosle nedelje gostovala ekipa ’ljubicastih’ iz Firenze, ekipe drage srcu mome jos od vremena Roberta Baggia, a posle i naravno legendarnog Batistute! Ekipe o cijoj igri mi je pricao jos moj stari kada je izmedju dva rata gledao utakmicu izmedju Fiumane i Fiorentine, jer je Rijeka tada igrala u Italijanskoj ligi. Orijent je bio sa druge strane Rijecine, na Susaku, u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca.

Ove godine, kaznjeni sa minusom od 15 bodova, ’ljubicasti’ su ipak uspeli da se probiju do zone kupa UEFA, ali njihova igra nije bila ni senka prethodnih vremena, sto dovoljno govori o trenutnoj situaciji u fudbalu na Apeninskom poluostrvu. U zemlji svetskih prvaka, klupski fudbal jos trpi posledice raznoraznih malverzacija, namestanja, kao i incidenata i pogibija na utakmicama. Da nije bilo jednog takvog kada su igrali rivali sa Sicilije, ne bih ni bio u prilici da odgledam ovu utakmicu, koja je u stvari predstavljala odlozeno, prethodno neodigrano kolo. Utakmica se igrala u vecernjem terminu, sto mi je takodje dalo priliku da stignem na stadion na vreme, taman posle casova.

U Parmi, naravno, sve do samog ulaska na stadion, koji se sakrio u jednom od zelenijih kvartova u samom centru grada, nije bilo nikakve guzve. Mali stadion odgovarao je provincijskoj ekipi koja je pocetkom devedesetih imala svoj uzlet zajedno sa kompanijom Parmalat kao svojim glavnim sponzorom. Tada su zajedno sa Buffonom, Cannavarom, Thuramom, Veronom, Crespom, i legendarnim Faustinom Tinom Asprillom osvojili dosta pehara, ali ne i one najbitnije, prvaka Italije i Lige Samp(i)ona. Alkohol je bilo zabranjeno tociti u rejonu od dva kilometra oko stadiona, ali sam zato namerno uzeo na prvi pogled najmanje privlacni sendvic, samo da bih video da je i on bio vise nego ukusan. Prethodno sam u samoposluzi kupio zrnevlje da bih se osetio vise kao kod kuce...

Posto smo se prethodno, moj drugar sa studija, inace ’ljubitelj fudbala’ i Fiorentine i ja, prethodno nasli sa tifozima ljubicastih, pretres na ulazu u stadion je bio vise nego detaljan. Kais je bilo zabranjeno nositi, pa sam ga ostavio u kolima, ali je zato trebalo isprazniti dzepove, i pokazati dokumenta, jer je na karti naravno bilo odstampano ime i datum rodjenja. Sva sreca, taj deo je odradjivao treci esalon, onaj najinteligentniji, pa nije bilo vecih problema cak i kada sam pokazao retku zverku od naseg plavog pasosa. „A vi potegli iz Beograda“, ma reko’ „ne, ja sam tu, kao studiram“. I predamnom je vec bila svetlo zelena podloga stadiona Enio Tardini, cuvena reklama koju sam toliko puta video na TV-u ’Casa di risparmio di Parma e Piacenza’ pred mojim ocima, i utakmica je mogla da pocne...

Za ’ljubicaste’, tj. Violu je igrao i ’nas’ Zdravko Kuzmanovic, i to dobro, pa sam odmah preko reda dosao medju najiskusnije. Posle uobicajenog spominjanja familije Domenica Morfea, koji je iz Fiorentine presao u Parmu, i tako predstavljao pravu poslasticu za ’ljubicaste’, krenulo se sa poznatim pesmama, koje su inace uglavnom iz Serije A i dosle prepevane na nase stadione. Parma se borila za opstanak, pa je tako davala 300% svojih mogucnosti, ali to nije previse uzbudilo njihovu publiku. Do 2:0 za Parmu krajem drugog poluvremena nisu se ni ustali, trebalo je provariti svu prsutu i sir... Ako je stadion ogledalo jednog drustva, onda je u Parmi bilo zaista opusteno, bez preteranog stresa i pored svih provokacija koje su dolazile sa nase strane! Ravnica Padanije podsecala je na jednolicne Vojvodjanske predele, samo je broj samoubistava bio daleko manji, u tamnim prostorijama visile su samo sunke, salame i prsute.

Sa grupom Cianti Classico, u cijoj majci me mozete videti na slici, pretresali smo prethodna vremena, fudbal je zaista bio ogledalo drustva. Koliko god to mozda neverovatno zvucalo, u Firenzi nije bilo posla, gotovo svi koje vidite, nasih godina ili nesto stariji ziveli su sa svojim roditeljima, bez preterane zelje i mogucnosti da nesto promene...

Milano je bio druga prica. Tamo sam otisao u pokusaju da nabavim karte za revans polufinala Lige Sampiona izmedju Milana i Manchester Uniteda. Ionako velika guzva bila je ovoga puta nenormalna zbog toga sto su tog dana posle ravno 18 godina izmuceni navijaci Intera konacno proslavljali titulu prvaka! Grad je bio u crno-plavom, ali je sve nekako izgledalo usiljeno, jer je i pored svega, gradski rival Milan i dalje bio u konkurenciji za titulu prvaka Evrope. ’Tutti siamo pazzi per Materazzi’, odjekivalo je gradskim ulicama, a mi smo cekali jutro da stanemo u red za preostale karte, negde oko 10-ak hiljada. Naravno, samo u teoriji, jer je sve otislo na crno, sto smo mogli da vidimo vec na prvom standu gde smo bili peti u redu, a kao ostalo je samo najskupljih karata za citavih 230 evra. Nista zato, idemo u Banca Intesu, koja inace ima monopol na prodaju karata. Sve treba videti, pa i to. U banci je bilo opusteno, na salterima su zaposleni razmenjivali utiske od proslog vikenda dok je ispred bio kilometarski red. Par zaposlenih je cak bilo u majicama Intera, sto je pojacavalo pritisak! I onda smo satro uzeli brojeve, cuvam i dalje taj broj 9, centarfor dakle, ali sistem nazalost nije funkcionisao. I proslo je pet minuta, deset, pola sata... Negde oko 9.30 posle sat vremena pocelo je komesanje, inace nervozni Milanesi su prvo poceli da prepricavaju slicne situacije od prosle godine kada su bezuspesno cekali karte za Milan – Barca. Pritisak na saltere se pojacavao sa svakim bezuspesnim pokusajem da se uspostavi veza sa sistemom prodaje karata. Svi su bili na telefonima, „kako je kod tebe u Kataniji, ne radi znaci, a ne radi ni u Rimu, znaci jos ima nade“ (koja umire poslednja). Red je disao kao jedan, svi su bili napeti, i kao i obicno bilo je dovoljno da jedan pojedinac (a uvek se nadje pojedinaca) iskoci iz koloseka. „Ja ovde cekam satima, sta vi mislite da ne znam da ste namerno blokirali sistem“, i svi smo u sekundi visili iznad zbunjenih glava zaposlenih, da bi malo kasnije saznali da karata vise nema. U ocaju koji je zavladao svi su znali da ovo nije poslednji put, ipak smo mi juzna braca, „Milano, Belgrado, stessa cosa, amico mio“...

Nas je cekao povratak u provinciju, i sreca da smo isli u suprotnom smeru, jer je ka Milanu u 10.30 ujutro bila kolona dugacka preko 10 kilometara. Zasvirao je Terry Callier, i jedino sto sam video pred ocima bile su ispekidane linije autoputa...

Pablito

~ ~ ~