Voyage, voyage…

Au dessus des vieux volcans,

Glisse des ailes sous les tapis du vent,

Voyage, voyage,

Eternellement.

U mom malom mestu smestila se pizzeria­ ’Un posto al Sole’, odakle u stvari i pocinje nase putovanje. Vodjena briznom rukom porodice iz Napolija, to je jedno od onih jednostavnih mesta gde se nikada ne osecate usamljeno, vec ususkano kao u svom rodjenom domu. Mesto gde svi narucuju ’kao i obicno’, uzimam margaritu sa Mozzarellom di Bufala, i vrsim zavrsne pripreme za put koji ce trajati skoro tri nedelje...

Zadovoljan krecem na stanicu, hiljade kilometara su predamnom, brojni putokazi, jezici koji mesaju, ’stara’ i ’nova’ lica koja daju boju zivotu...

Ovo je dakle prica o svima njima, poznatim, ali i podjednako dragim bezimenim ljudima, susretima i pogledima koji su se na trenutak sreli...

Ovo je prica o vetrovima... O Mediteranu naravno, kao i uvek... O Sumatrizmu, jer su sva bica na svetu povezana i uticu jedna na druge...

Sumatra

(Milos Crnjanski, Beograd, 1920.)

Sad smo bezbrizni, laki i nezni.

Pomislimo: kako su tihi, snezni vrhovi Urala.

Rastuzi li nas kakav bledi lik, sto ga izgubismo jedno vece, znamo da,

negde, neki potok, mesto njega, rumeno tece!

Po jedna ljubav, jutro, u tudini,

dusu nam uvija, sve tesnje, beskrajnim mirom plavih mora,

iz kojih crvene zrna korala, kao, iz zavicaja,

tresnje.

Probudimo se nocu i smesimo, drago, na Mesec sa zapetim lukom.

I milujemo daleka brda i ledene gore, blago, rukom.

Prva usputna stanica je vec tu, i ispunjen srecom gledam na gornji grad u Bergamu, pijem hladni espreso sa ledom (not shaken, stired ;-) i pokusavam da se prisetim svih lica cija imena ne znam, ali koja kristalno jasno dozivam kroz secanje. Crnih ociju u malom kafeu u Sirmioneu na obali Lago di Garde dok u pozadini ide pesma ’Con una rosa’ od Vinicia Capossele, plave kose sa aerodroma u Madridu, osmeha iz autobusa u Colornu... Kino projektor u glavi odmotava traku, kakav cete zivot voditi, da li cemo se ikada ponovo sresti, da li cemo se prepoznati...

Ubrzo zatim pravac na avion, low cost saobracaj, bez planiranja, onako kako putovanje treba i da bude, pravo do evropske prestolnice, do Brisela gde za vikend slavim petogodisnjicu Mastera. Dusmani mi uzimaju dezodorans, neka braco, nosite, non me ne frega niente, je m’en fous, ja idem da se vidim sa dragim ljudima i spreciti me ne mozete, esto es el tiempo de mi vida...

U Brisel stizem kasno uvece, taman na sastanak u pabu gde je mali milion razlicitih piva, svako prati jedinstvena casa, naravno pusenje je dozvoljeno unutra, i uz mesavinu jezika moja se cula bude... Prepoznajemo se na prvom koraku, kao da se nikada nismo ni rastajali. Sa pravim ljudima, nije neophodno da se cujete svaki dan, ali dobro znate da i posle par godina na njih mozete da racunate u pola noci ne objasnjavajuci nista (HVALA VAM SVIMA, CUDO STE SVI OD REDA – ILIJA, CLO & PETAR, STEFAN, ALJAZ, AREK, SARA, BETH, NARCISA, SONIA, SELINE, MICHELA, GIGI, ILIR, VIERKA, BLAZ, I SVI OSTALI)!!!

I onda pravac na rostilj da se zagrejemo pred koncert, u pitanju je duo, najbolji na svetu, jedan od onih koji sviraju zatvorenih ociju, od prvog momenta kao da se citavog zivota poznaju! Redjaju se makednoske pesme, francuske sansone, yu-rock iz osamdesetih, blues brothers, panonska ravnica i prostranstvo evro-azije... A kada na red dodje ’Cigani vole pesmu’ pocinje festa, igracemo do kraja sveta, prijatelji, it’s been my privilege, ELISA, ELISA, ELISA, Saute moi au cou, ELISA, ELISA, ELISA, Cherche-moi des poux, Enfonce bien les ongles, Et tes doigts délicats, Dans la jungle, De mes cheveux, LISA, ELISA, ELISA, ELISA (Serge Gainsbourg)...

Pakujem se uz pesmu da bih stigao na jutarnji avion nazad, uz pomoc prijatelja hvatam poslednji autobus za aerodrom u 4.30, nema spavanja, voyage voyage, u neljudskim uslovima pokazujemo natcovecanske rezultate...

Sur les dunes du Sahara,

Des iles Fidji au Fujiyama,

Voyage, voyage,

Ne t'arrêtes pas.

Au dessus des barbelés,

Des coeurs bombardés,

Regarde l'océan.

Stizem samo da zamenim vec unapred spremljene torbe, i nazad na put. Ovoga puta na studijsko putovanje na jug Francuske, u najveci vinski region sveta, Languedoc-Rousillon gde se izmedju reka Rhone i Garonne proizvodi tri puta vise vina nego u Bordeaux-u, a cak pet puta vise nego u Australiji. Ovo je kraj koji kulturno pripada Oksitaniji, u bukvalnom prevodu zemlja jezika ’oc’ (pays de langue d’oc), za razliku od severa koji se cesto naziva zemlja jezika ’oil’ (pays de langue d’oil) – gde naime ’oc’ i ’oil’, od koga se kasnije razvilo ’oui’, znace ’da’.

U zemlju templara zakoracujemo neustrasivo, kao vitezovi cija je dusa zasticena oklopom vere. U zaledju na putu prema Montpellier-u kroz maglu nam se ukazuje jedna od najgrandioznijih gradjevina naseg doba, vizija arhitekte Normana Fostera, viadukt u dolini reke Tarn. Poduhvat koji je kostao preko 400 miliona evra, i ciji je najveci stub visi od Ajfelovog tornja, smisljen je da premosti tradicionalna letnja zagusenja oko gradica Millau-a na putu A75 od severa prema jugu, od Fontenbleu-a do Azurne obale.

U danima koji slede obilazimo okolinu, tumaramo vinskim putevima u podnoziju Pirineja, gde kroz vinograde prolazimo lokalni terroir i uz pricu sa narodom dolazimo do trgica u mestu cvetnih terasa gde se smestio lokalni bend. Duvacka sekcija uz muskatno vino daje odmah rezultat, podizemo na noge citavo mesto, i igramo pod otvorenim nebom do duboko u noc...

Pa onda do pecina u kojima su jos templari negovali budjavi sir u prirodnim uslovima idealnim za razvoj plave plesni, Penicillium roqueforti-ja. Legenda kaze da je cuveni sir otkriven kada je pastir, jeduci svoj standardni rucak od hleba i sira, ugledao prelepu devojku u daljini. I nebitno da li mu je vec bilo muka od jednolicnog obeda koji je jeo uglavnom svaki dan svoga zivota, ili je devojka bila zaista prelepa; on je poleteo ka njoj, ostavivsi svoj rucak. Kada se posle par nedelja vratio, plesan je pretvorila sir u roquefort. Ogladnevsi u medjuvremenu, nije imao izbora nego da pojede jedino sto mu je bilo na raspolaganju. I na njegovo iznenadjenje, bio je to najbolji sir koji je ikada probao...

Osim prezentacije za glupe turiste, jer je Roquefort danas na prvom mestu biznis - bez obzira koliko se trudili da nas ubede u drugacije, i to na losem engleskom - dobijamo i priliku da degustiramo sva 3 tipa sira koja se razlikuju po pecini u kojoj odlezavaju i kombinaciji plesni koja se vise ne uzgaja tradicionalno na hlebu, vec u laboratoriji. Idemo redosledom kako nalazu dobri obicaji:
1) Roquefort ‘Depuis 1863’, najklasicniji od svih, najblazeg ukusa, onaj koji se moze naci u citavom svetu;
2) Roquefort Cave des Templiers, jakih plesni, ukusa i konzistencije, koji se moze naci jedino u Francuskoj;
3) Roquefort Caves Baragnaudes, koji se topi u ustima ostavljajuci jos dugo posle ukus blazenstva, ali koji se moze naci samo u selima oko Roquefort-a gde se sva tri tipa jedino i proizvode.

Foie gras namerno ne spominjem, ne samo sto se u ovim krajevima uzgajaju patke, a ne guske cija je dzigerica cenjenija, vec pre svega zato sto me tovljenje pataka nimalo ne inspirise.

I onda preko lagune gde se uzgajaju ostrige, konacno idemo do vinove loze. Do napustenih vinograda zbog novih regulativa Evropske unije, do loze koja se smestila na krecnjackoj zemlji, donoseci sa sobom jedinstveni terroir. Les cepages abandones, zajednistvo ljudi i zemlje oseca se svugde, spajajuci se u vinu... Sa starim gospodinom Aime Guibert-om, vlasnikom gazdinstva Mas de Daumas Gassac cakulamo o evropskim vrednostima, civilizaciji i identitetu. ’Tamo gde je vinova loza, nisu barbari’! Covek koji nije prodao svoj posed mocnoj braci Mondavi pronalazi pravi put, istrajavajuci na tipicnim sortama ovog kraja. ’Vino prave samo umetnici, a ne konsultanti’, pronalazeci pravi spoj izmedju zemlje i sorti vinove loze. Na suncanoj terasi, uz bokal belog vina i masline bavimo se arheologijom, iskopavajuci stare sorte sa Krima i Gruzije... Citam ’Vins des ecrivains’; Jean Claude Izzo, Jackues Prevert, Jules Verne, Guy de Maupassant, Emile Zola, Victor Hugo, opcinjeni vinom daju omaz ovom bozanskom picu, koje je ipak stvorio covek.

Jedini tren kada zatvaramo oci od zadovoljstva, pored poljupca, je kada probamo vino. Sanjamo zatvorenih ociju o predelima gde je rasla vinova loza, sanjamo o jeseni kada je bila berba, ljudima koje je przilo Sunce u vinogradima, o podrumima u kojima je vino lezalo, o etiketi i flasi, gde smo je kupili i sa kim smo je popili...

“Dieu n’avait fait que l’eau, mais l’homme a fait le vin”.
(Victor Hugo)

Put nas vodi do Avignona, gradica koji je najpoznatiji po palati gde su pape zivele u XIV veku. Kroz dvorac idemo uskim hodnicima do papske sobe, oblozene drvetom i mozaikom, gde su se donosile vazne odluke ciji otisak vidimo u pecatima svakog od njih. Odmaramo umorno lice na vrhu dvorca, gledajuci na most koji dobacuje samo do pola, ne doticuci drugu obalu Rhone.

Most se zove ’Saint Benezet’, ali je poznatiji kao Pont d’Avignon, pre svega po pesmi koji opisuje ples pod mostom na mestu gde je dodirnuo ostrvo de Barthelasse na svom putu do Villeneuve-les-Avignon. Izgradjen krajem XII veka u duzini od 900 metara, pretrpeo je brojne stete nekoliko puta tokom poplava pre nego sto se finalno nije obrusio u tamne i virovite vode Rhone 1660. godine.

Sur le pont d'Avignon
L'on y danse, l'on y danse
Sur le pont d'Avignon
L'on y danse tous en rond
Les beaux messieurs font comm' ça
Et puis encore comm' ça

Pre nego sto zakoracimo u ljubicasto prostranstvo Provanse, gde su polja lavande, imamo taman toliko vremena da probamo ‘papsko vino’. Iako su pape volele vino Burgundije, takodje su promovisali lokalnu vitikulturu, posebno oblast desetak kilometara severno od Avignona na obalama Rhone. Prvi napori ucinjeni su od strane pape Klementa V, a zatim nastavljeni sa Jovanom XXII kada je izgradjen cuveni dvorac koji je postao simbol ovog vina, kasnije nazvanog ’Châteauneuf-du-Pape'. Vino koje sadrzi preko 10 razlicitih sorti vinove loze, pre svih Granache, zatim Cinsault, Counoise, Mourvèdre, Muscardin, Syrah, Terret Noir, Vaccarèse, itd.

A sve vreme od Marseille-a do Montpellier-a prati nas verni pratilac – maestral, mlad, hirovit i poletan, potpuno drugacije prirode od onoga na Jadranu. Kao sto se uostalom kaze od Ligurije do Provanse, ’spella all’asino la coda’.

U Montpellier-u obilazimo Mediteranski institut, tema je odrzivi razvoj mediteranskog basena, biokultura i integracija ponenta i levanta, severa i juga. U Montpellier-u je medicinski fakultet, priznat od pape Nikolasa IV, osnovan 1180. godine, fakultet koji je pohadjao Nostradamus i koji je bio evropski centar medicinske nauke kroz vekove.

Obilazim postavku impresionista koji su promeni tok vremena i razbili pravila akademskog slikanja dajuci mu boju i slobodu poteza, slikajuci na otvorenom poslednjih decenija XIX veka. Kada je 1863. godine ziri na pariskoj izlozbi odbio ’Dorucak na travi’ od Edouard-a Manet-a, to je pokrenulo lavinu umetnika koji su se okupljali u kafeu Guerbois. Pre svih, bili su tu Monet, Renoir, Pissaro, Sisley, Cezanne, Degas itd. Ime ove grupe poteklo je od jedne kritike slike Claude-a Monet-a ’Impresija: svitanje’, i odmah je bilo prihvaceno od publike, pa i samih umetnika.

Pored fontane ispod platana u starom jezgru Montpellier-a (DJILAS, HVALA TI NA GOSTOPRIMSTVU I DRUSTVU) oprastam se od Francuske, pokusavajuci da uhvatim jutro i blage zrake Sunca kao impresionisti, grickajuci pain au chocolat, pisuci ove redove i u mislima vec putujuci dalje na jugo-zapad, prateci obale Mediterana...

De nuages en marécages,

De vent d'aspagne en pluie d'équateur,

Voyage, voyage,

Vole dans les hauteurs

Au dessus des capitales,

Des idées fatales,

Regarde l'océan.

...Prema Kataloniji, gde se zemlja naglo urusava u plavetnilo mora, gde neprestano duva tramontana koja ce nas pratiti svih ovih dana... Ponovo su tu bale sena, pored mesta gde je rodjen Dali, cempresi koji nose sa sobom mir i pomalo nostalgiju, sum mora i drveni stolovi...

Skrivam se u Barceloni, u ulicicama starog grada, gde je Mediteran vidljiv na svakom koraku. U Barceloni, gde se ulice seku na pravilnim osmougaonim raskrscima, gradu kojeg ne povezuju tramvaji od kada je jedan usmrtio Gaudi-ja koji je gradu podario dusu. Instinkt me vodi pravo prema vodi, do luke gde su se smestili stari jedrenjaci. Tu su Amerigo Vespucci, holandske ladje, ali i ruski Mir sa kojih obrisi grada dobijaju nove crte doprinoseci caroliji trenutka.

Cekam prijatelje sa kojima treba da idem na vencanje u centralnu Kataloniju, pijuckajuci canitu za canitom. I onda pravo na tapas, pored place Real, na sardelice, kalamare, pulpo gallego i pimientas de padron, osnovna pravila zdrave ishrane su ’danas zeleno, sutra crveno, prekosutra zuto’.

Punih stomaka pravac na vencanje, ka centralnoj Kataloniji, skupljamo se sa svih strana, znani i neznani, mesaju se jezici, I feel alive! Na terasi nam se pogled pruza na Montserrat, gde se smestila cuvena benediktanska opatija. Nomen est omen, ime dovoljno govori o ovoj izbrazdanoj planini, ime koje na katalonskom hoce reci ’planina testera’.

Konacno, tu je moja queridisima, che bello di vederti, sono contentissimo per te, cakulamo do duboko u noc... I onda u nedelju idemo na parti, u vilu, tj. mas dels Vivencs, cija nam drvena gradnja, bazen i vrt sa ruzama pruzaju kulise za uigranu predstavu VIS-a sa koledza. Pojacani sa strane, izvodimo uzivo poznatu numeru pre nego sto zapevaju i drugi... Para siempre...

I cak i da ne znate gde ste, da ne mozete da vidite rastinje oko sebe i osetite mirise makije, govor na vencanju nepogresivo vam kazuje da ste na Mediteranu. Jer, prica ide o vetrovima, o njima stanovnici Mediterana pricaju vise nego o bilo cemu drugom, valjda zato sto najvise uticu na stanje duse i tela... O onima sa juga, kada boli glava kao od loseg vina, kada se gubi razum, kada nanosi Africkog peska daju zuckastu boju okolisu, do onih sa severa, od kojih se ledi krv, ali koji prociscavaju razum i donose lepo vreme. Kao tramontana, na primer, ciju furiju Markes poredi sa zenom... Znacete da je ona prava kada vam kroz zivot prodje kao tramontana, remeteci vas koordinatni sistem i nakon svega donoseci bistrinu novog dana...

Voyage, voyage

Plus loin que la nuit et le jour,

(voyage voyage)

Voyage (voyage)

Dans l'espace inouï de l'amour.

Voyage, voyage

Sur l'eau sacrée d'un fleuve indien,

(voyage voyage)

Voyage (voyage)

Et jamais ne revient.

Pablito, Pavle, Paolo, Paul, Pavel, Pau...
~ ~ ~