Već prilikom sletanja na aerodrom, vegetacija govori da nismo na starom kontinentu. Que maravilla, visoke planine obrasle tropskim zelenilom uzdižu se tik uz obalu, praveći prirodnu branu iza koje se sakrio Karakas, glavni grad Venecuele.
Samo ime ove latinoameričke zemlje je, barem se tako romantično veruje, dao Amerigo Vespuči (Amerigo Vespucci) kada je predvodeći ekspediciju došao do poluostrva Guahire gde su sela bila podignuta iznad vode, što ga je podsetilo na Veneciju. Nazvao je region mala Venecija, ili na španskom - Venezuela.
A u njoj je uvek bilo šarenilo prizora i pejzaža, jer Venecuela ima visoke vrhove Anda, prašumu Amazona i najdužu obalu Kariba duž koje se pružaju peščane plaže, tropska ostrva i koralni grebeni. Idealno za prve korake u novom svetu, za početno otkrivanje Latinske Amerike.
~ ~ ~
Sve utiske sa ove jednomesečne avanture teško je pobrojati. Ipak, krenimo redom od Karakasa gde mi je bila baza.
Ovaj šestomilionski grad smestio se na 900 metara nadmorske visine dajući svojim stanovnicima, Karakenjosima (Caraqueños), osećaj večitog leta u kojem se temperature tokom čitave godine kreću oko 27 stepeni. Rastao je sporo do kraja XIX veka, nikada kao glavna tačka španskih kolonista, tako da je svoju modernizaciju doživeo sa velikim betonskim konstrukcijama koje dominiraju gradom.
Velike klasne razlike odmah padaju u oči. U gradu u kojem je rođen Šakal, aka Ilič Ramirez Sančez (Ilich Ramirez Sanchez), jedan od najozloglašenijih plaćenih ubica, one se do bola jasno ocrtavaju. Na kilometarskim gradskim arterijama od zapada do istoka, na tako relativno malom prostoru smestili su se i visoka klasa bankara i nafnih ‘Dallas J.R.’ tipova, ali i stanovnici karton naselja (barriosa) u potrazi za ‘boljim’ gradskim životom.
Jedno im je svima zajedničko, reklamni panoi! Zvuči poznato, zar ne? Lajtmotiv, glavni pokazatelj nereda i odsustva institucija, a neki bi rekli tržišne ekonomije i dovitljivosti građana. U svakom slučaju, bilo da se radi o šarenim barakama ili o fasadama poslovnih solitera u centru grada, sve se izdaje kao reklamni prostor. Reklama je toliko da one naprosto gube svoj smisao, jer ih u tolikom mnoštvu i nije moguće razlikovati. Sve zajedno sa parolama o novim socijalnim programima koje sprovodi vlada. Zato su najmoćnije multinacionalne kompanije svoje instalacije postavile na vrhove solitera, pa se tako na panorami grada ističu ogromna lopta pepsi-kole i džinovska crvena šolja neskafe. Che porcheria! Paradoksalno za zemlju sa jednom od kvalitetnijih kafa na svetu, zemlju koja prkosi američkom liberalizmu.
Uticaj Sjedinjenih Američkih Država je veliki, i po tome Venecuela više pripada Srednjoj nego Južnoj Americi. Nacionalni sport je bejzbol, pa čitav grad staje kada igraju domaći Lavovi (Leones) iz Karakasa. A svoju sofisticiranost svi slojevi društva dokazuju pijenjem viskija koji je na neki način prerastao u nacionalno piće broj jedan.
U gradu svi voze kao Huan Pablo Montoja (Juan Pablo Montoya) i kao da se pripremaju za predstojeću sezonu formule 1! Postoji samo jedno jednostavno pravilo - prednost ima onaj ko je ispred. Barem do prvog zavoja, 200 na sat u krivinu, gde se može obići sa unutrašnje strane! U špicu, gužve u saobraćaju su neverovatne, jer pored tako jeftinog goriva (pun rezervoar za terenac, dakle 60-ak litara, stoji manje od jednog dolara, verovali ili ne) nema podsticaja da se ne vozi, pa u gradu ima preko 2 miliona automobila. O pogubnom uticaju na životnu sredinu i da ne govorimo. Vozni park je šarolik, kao i sve ostalo, i lepeza ide od najluksuznijih džipova do sklepanih modela poput onih iz ‘Pobesnelog Maksa’. Crveno ne postoji, samo uključite brisače da pokupite pešake koji su se drznuli da pređu ulicu. Buka je u modi, jedna ruka je uvek na sireni, dok druga opušteno visi kroz otvoreni prozor. Osećam se jednostavno kao kod kuće! Nikako ne uspevam da sakrijem osmeh, dok društvo iz ostatka Evrope, pre svega Norveške, u neverici traži pojas na zadnjem sedištu, misleći na svakoj raskrsnici da je sudar neizbežan. Trotoari u centru ipak nose jednu novinu u odnosu na naše prostore, koju sam moram priznati viđao i u drugim zemljama sličnog senzibiliteta vozačkog puka, poput Turske na primer. Izdignuti su toliko da se ni uz pomoć trika ne možete parkirati ispred svog omiljenog lokala, čak i da imate oklopno vozilo. To se zove ‘closing the policy cycle’, komplimenti!
Sa balkona posmatram Karakas i uspinjaču koja ide na planinski masiv koji grad odvaja od mora. Izlet na vrh El Avila ostavljam za drugi dan, kada se raziđu oblaci… Vatrometi pršte po gradu, jer je vreme praznika. Uzimam arepas, lepinje od kukuruznog brašna punjene tako da i pored višegodišnjeg iskustva sa girosima i ostalim đakonijama ne uspevam da se ne uflekam. ‘Tranquilo hermano, tranquilo’ govorim sam sebi, opusti se… Uživam u trenutku uz Cuba Libre, spremajuci se za čas salse sa devojkom sa Barbadosa…
U takvom tempu dane koji prolaze ne stižem ni da registrujem, broj koktela Cuba Libre tampoco! Opija me energija ljudi koja daje boju životu, radost i spontanost koju je sve teže sresti u atrofiranoj Evropi. Nema stega, dakle sve je mnogo izraženije – i ono dobro i ono loše, bas onakvi kakvi su zaista ljudi.
Osećaj za vreme ne postoji. ‘Mañana, mañana, tranquilo’, sve ćemo završiti, samo što to mañana ima krajnje fleksibilno značenje. Dakle, uvek imajte spremnu literaturu i Cuba Libre, naravno, i strpljivo čekajte, od aviona do gostiju koji vam dolaze na večeru…
Čekanje dakle prihvatam kao deo svakodnevice i u takvim pauzama čitam o nacionalnoj ikoni Simonu Bolivaru (Simon Bolivar). Rođen u Karakasu, školovan u Španiji i Francuskoj gde biva inspirisan radovima Rusoa (Rousseau) i Voltera (Voltaire), vraća se nakratko u Latinsku Ameriku. Međutim, kada mu žena umire, odlučuje da još jednom pređe Atlantik i u Francuskoj upoznaje lidere revolucije. Godine 1812. preuzima vojno vođstvo od generala Mirande (Sebastian Francisco de Miranda y Rodriguez) i u periodu koji sledi oslobađa ne samo Venecuelu, već i Kolumbiju, Ekvador, Peru, Boliviju… Njegov san o zajedničkoj državi Kolumbije, Venecuele i Ekvadora – velikoj Kolumbiji – gotovo da se nije ni ostvario, a separatističke težnje su eskalirale. Odbačen i progonjen, podnosi ostavku i kreće na novi put prema Francuskoj, ali pre isplovljavanja iscrpljen i siromašan umire u Santa Marti. Zagledan u daljinu, ležeći u vreći za spavanje između dva drveta, reći će: ‘Bile su tri velike budale u istoriji: Isus, Don Kihot i ja’!
U El Atilju, malom gradiću kolonijalne arhitekture koji se vremenom utopio u golemu prestolnicu, sada je pregršt restorančića i ateljea u uskim uličicama oko glavnog trga. Pričam sa čistačem ulica koji psuje što omladina toliko baca otpatke, ne poštujući svoj grad, i dok kupujem rum, kakao i kafu, u lokalnom kafiću čuje se Manu Čao (Manu Chao)…
Otro Mundo
…calavera no llora, serenata de amor
calavera no llora, no tiene corazon
calavera no llora, serenata de amor
soñe otro mundo tan lejos y tan cerca
soñe otro viaje cuatro caminos cinco destinos
soñe la risa soñe la ilusion
soñe otro mundo
soñe menos joda
soñe una mañana que
al fin se podia
soñe de un amor de noche y de dia
soñe la fortuna soñe la alegria
soñe de la luna que no se rendia…
~ ~ ~
Posle Božića, prva avantura je predamnom. Na istok prema delti reke Orinoko, tamo prema Trinidadu… Idemo na Venecuelansko-norvešku svadbu, sudar kultura, the ultimate test.
Avion koji nas vodi prema Puerto Ordazu nosi ime San Pablo! Nomen est omen, biće sigurno veselo, samo da sletimo u jednom komadu. Na aerodromima, kao i u samom avionu klima razbija, tako da osim knjige za čitanje kada čekate avion ili bilo koje drugo prevozno sredstvo koje naravno kasni, obavezno ponesite vuneni džemper. To nisam znao, pa jedino Cuba Libre uspeva da me zagreje!
Nisam ni sleteo, a već se osećam kao u telenoveli. Hotelska terasa sa pogledom na vodopade nosi naziv Ljovisna (Llovizna). Klapa prva, neka spektakl počne…
Odlazimo u crkvu na obodu grada, tamo gde se spajaju reke Karoni i Orinoko. Crna i bela reka. Crna boja uglavnom znači da u vodi ima malo hranljivih sastojaka, tako da nema organskog raspadanja. Uglavnom su sve desne pritoke Orinoka crne boje, dok sama njegova boja zavisi od pritoka. Što ste bliži delti, ona postaje sve svetlija… To je jedan od najvećih ekosistema na svetu koji sadrži više ribljih vrsta od čitave Evrope i Severne Amerike.
A u njoj je uvek bilo šarenilo prizora i pejzaža, jer Venecuela ima visoke vrhove Anda, prašumu Amazona i najdužu obalu Kariba duž koje se pružaju peščane plaže, tropska ostrva i koralni grebeni. Idealno za prve korake u novom svetu, za početno otkrivanje Latinske Amerike.~ ~ ~
Sve utiske sa ove jednomesečne avanture teško je pobrojati. Ipak, krenimo redom od Karakasa gde mi je bila baza.
Ovaj šestomilionski grad smestio se na 900 metara nadmorske visine dajući svojim stanovnicima, Karakenjosima (Caraqueños), osećaj večitog leta u kojem se temperature tokom čitave godine kreću oko 27 stepeni. Rastao je sporo do kraja XIX veka, nikada kao glavna tačka španskih kolonista, tako da je svoju modernizaciju doživeo sa velikim betonskim konstrukcijama koje dominiraju gradom.
Velike klasne razlike odmah padaju u oči. U gradu u kojem je rođen Šakal, aka Ilič Ramirez Sančez (Ilich Ramirez Sanchez), jedan od najozloglašenijih plaćenih ubica, one se do bola jasno ocrtavaju. Na kilometarskim gradskim arterijama od zapada do istoka, na tako relativno malom prostoru smestili su se i visoka klasa bankara i nafnih ‘Dallas J.R.’ tipova, ali i stanovnici karton naselja (barriosa) u potrazi za ‘boljim’ gradskim životom.
Jedno im je svima zajedničko, reklamni panoi! Zvuči poznato, zar ne? Lajtmotiv, glavni pokazatelj nereda i odsustva institucija, a neki bi rekli tržišne ekonomije i dovitljivosti građana. U svakom slučaju, bilo da se radi o šarenim barakama ili o fasadama poslovnih solitera u centru grada, sve se izdaje kao reklamni prostor. Reklama je toliko da one naprosto gube svoj smisao, jer ih u tolikom mnoštvu i nije moguće razlikovati. Sve zajedno sa parolama o novim socijalnim programima koje sprovodi vlada. Zato su najmoćnije multinacionalne kompanije svoje instalacije postavile na vrhove solitera, pa se tako na panorami grada ističu ogromna lopta pepsi-kole i džinovska crvena šolja neskafe. Che porcheria! Paradoksalno za zemlju sa jednom od kvalitetnijih kafa na svetu, zemlju koja prkosi američkom liberalizmu.Uticaj Sjedinjenih Američkih Država je veliki, i po tome Venecuela više pripada Srednjoj nego Južnoj Americi. Nacionalni sport je bejzbol, pa čitav grad staje kada igraju domaći Lavovi (Leones) iz Karakasa. A svoju sofisticiranost svi slojevi društva dokazuju pijenjem viskija koji je na neki način prerastao u nacionalno piće broj jedan.U gradu svi voze kao Huan Pablo Montoja (Juan Pablo Montoya) i kao da se pripremaju za predstojeću sezonu formule 1! Postoji samo jedno jednostavno pravilo - prednost ima onaj ko je ispred. Barem do prvog zavoja, 200 na sat u krivinu, gde se može obići sa unutrašnje strane! U špicu, gužve u saobraćaju su neverovatne, jer pored tako jeftinog goriva (pun rezervoar za terenac, dakle 60-ak litara, stoji manje od jednog dolara, verovali ili ne) nema podsticaja da se ne vozi, pa u gradu ima preko 2 miliona automobila. O pogubnom uticaju na životnu sredinu i da ne govorimo. Vozni park je šarolik, kao i sve ostalo, i lepeza ide od najluksuznijih džipova do sklepanih modela poput onih iz ‘Pobesnelog Maksa’. Crveno ne postoji, samo uključite brisače da pokupite pešake koji su se drznuli da pređu ulicu. Buka je u modi, jedna ruka je uvek na sireni, dok druga opušteno visi kroz otvoreni prozor. Osećam se jednostavno kao kod kuće! Nikako ne uspevam da sakrijem osmeh, dok društvo iz ostatka Evrope, pre svega Norveške, u neverici traži pojas na zadnjem sedištu, misleći na svakoj raskrsnici da je sudar neizbežan. Trotoari u centru ipak nose jednu novinu u odnosu na naše prostore, koju sam moram priznati viđao i u drugim zemljama sličnog senzibiliteta vozačkog puka, poput Turske na primer. Izdignuti su toliko da se ni uz pomoć trika ne možete parkirati ispred svog omiljenog lokala, čak i da imate oklopno vozilo. To se zove ‘closing the policy cycle’, komplimenti!Sa balkona posmatram Karakas i uspinjaču koja ide na planinski masiv koji grad odvaja od mora. Izlet na vrh El Avila ostavljam za drugi dan, kada se raziđu oblaci… Vatrometi pršte po gradu, jer je vreme praznika. Uzimam arepas, lepinje od kukuruznog brašna punjene tako da i pored višegodišnjeg iskustva sa girosima i ostalim đakonijama ne uspevam da se ne uflekam. ‘Tranquilo hermano, tranquilo’ govorim sam sebi, opusti se… Uživam u trenutku uz Cuba Libre, spremajuci se za čas salse sa devojkom sa Barbadosa…U takvom tempu dane koji prolaze ne stižem ni da registrujem, broj koktela Cuba Libre tampoco! Opija me energija ljudi koja daje boju životu, radost i spontanost koju je sve teže sresti u atrofiranoj Evropi. Nema stega, dakle sve je mnogo izraženije – i ono dobro i ono loše, bas onakvi kakvi su zaista ljudi.Osećaj za vreme ne postoji. ‘Mañana, mañana, tranquilo’, sve ćemo završiti, samo što to mañana ima krajnje fleksibilno značenje. Dakle, uvek imajte spremnu literaturu i Cuba Libre, naravno, i strpljivo čekajte, od aviona do gostiju koji vam dolaze na večeru…
Čekanje dakle prihvatam kao deo svakodnevice i u takvim pauzama čitam o nacionalnoj ikoni Simonu Bolivaru (Simon Bolivar). Rođen u Karakasu, školovan u Španiji i Francuskoj gde biva inspirisan radovima Rusoa (Rousseau) i Voltera (Voltaire), vraća se nakratko u Latinsku Ameriku. Međutim, kada mu žena umire, odlučuje da još jednom pređe Atlantik i u Francuskoj upoznaje lidere revolucije. Godine 1812. preuzima vojno vođstvo od generala Mirande (Sebastian Francisco de Miranda y Rodriguez) i u periodu koji sledi oslobađa ne samo Venecuelu, već i Kolumbiju, Ekvador, Peru, Boliviju… Njegov san o zajedničkoj državi Kolumbije, Venecuele i Ekvadora – velikoj Kolumbiji – gotovo da se nije ni ostvario, a separatističke težnje su eskalirale. Odbačen i progonjen, podnosi ostavku i kreće na novi put prema Francuskoj, ali pre isplovljavanja iscrpljen i siromašan umire u Santa Marti. Zagledan u daljinu, ležeći u vreći za spavanje između dva drveta, reći će: ‘Bile su tri velike budale u istoriji: Isus, Don Kihot i ja’!
U El Atilju, malom gradiću kolonijalne arhitekture koji se vremenom utopio u golemu prestolnicu, sada je pregršt restorančića i ateljea u uskim uličicama oko glavnog trga. Pričam sa čistačem ulica koji psuje što omladina toliko baca otpatke, ne poštujući svoj grad, i dok kupujem rum, kakao i kafu, u lokalnom kafiću čuje se Manu Čao (Manu Chao)…Otro Mundo
…calavera no llora, serenata de amor
calavera no llora, no tiene corazon
calavera no llora, serenata de amor
soñe otro mundo tan lejos y tan cerca
soñe otro viaje cuatro caminos cinco destinos
soñe la risa soñe la ilusion
soñe otro mundo
soñe menos joda
soñe una mañana que
al fin se podia
soñe de un amor de noche y de dia
soñe la fortuna soñe la alegria
soñe de la luna que no se rendia…
~ ~ ~
Posle Božića, prva avantura je predamnom. Na istok prema delti reke Orinoko, tamo prema Trinidadu… Idemo na Venecuelansko-norvešku svadbu, sudar kultura, the ultimate test.
Avion koji nas vodi prema Puerto Ordazu nosi ime San Pablo! Nomen est omen, biće sigurno veselo, samo da sletimo u jednom komadu. Na aerodromima, kao i u samom avionu klima razbija, tako da osim knjige za čitanje kada čekate avion ili bilo koje drugo prevozno sredstvo koje naravno kasni, obavezno ponesite vuneni džemper. To nisam znao, pa jedino Cuba Libre uspeva da me zagreje!Nisam ni sleteo, a već se osećam kao u telenoveli. Hotelska terasa sa pogledom na vodopade nosi naziv Ljovisna (Llovizna). Klapa prva, neka spektakl počne…Odlazimo u crkvu na obodu grada, tamo gde se spajaju reke Karoni i Orinoko. Crna i bela reka. Crna boja uglavnom znači da u vodi ima malo hranljivih sastojaka, tako da nema organskog raspadanja. Uglavnom su sve desne pritoke Orinoka crne boje, dok sama njegova boja zavisi od pritoka. Što ste bliži delti, ona postaje sve svetlija… To je jedan od najvećih ekosistema na svetu koji sadrži više ribljih vrsta od čitave Evrope i Severne Amerike.
Spoljašnjost crkve na obodu odiše modernim stilom, i pomalo naslućuje kič enterijera. Na oltaru se iza sveštenika nalazi ukrašeni bor, sve sa svetiljkama iz ‘tržnog centra na otvorenom’ koje sve vreme menjajući ritam daju komičan ton svemu što ‘padre padre’ ima da kaže. Približava se zakazano vreme venčanja i osim preciznih Norvežana, od mlade ni traga ni glasa; od gostiju jos manje! Drama je u vazduhu, a nervozni padre padre opominje na časovnik. Jedino je njegov merodavan. Prva epizoda sapunice donosi zaplet. U drugoj, gledaćete ubeđivanje sa padre padreom, koji odbija sve napade, jer ima zakazano krštenje. Tarifa je ista, od plebsa se dosta dobro zivi. Počinje krštenje i svi su zbunjeni, gde je nestala mlada, a o gostima i da ne govorimo; da li još ima šanse? Svi su uvereni da je sve otišlo u Honduras, ali to je prvo pravilo telenovela – sve izgleda suprotno od onoga što jeste; baš kada sve izgleda beznadežno, dolazi uplakana mlada! U trećoj finalnoj epizodi sledi epilog, olakšanje i suze radosnice. Padre padre uzima bonus i posle krštenja uspeva da u svoj gusti raspored uglavi venčanje. Mladoj sređuju šminku, dolaze i prvi gosti iz Venecuele, i svetiljke dobijaju još veseliji ritam. Padre padre fundamentalista govori pravo iz pakla, samo uz svevišnjeg možete spoznati pravo značenje! Njegov pogled prži sve prisutne, opominjući da je ovo Isusova kuća, da smo prekardašili i da sve, osim tihog aplauza uvek objektivne publike, nije dozvoljeno. Naravno, ako i zgrešite, nije toliko bitno, uz odgovarajuću nadoknadu ponudiće vam iskupljenje. Poljubac mladenaca, olakšanje u vazduhu, gol u zaustavnom vremenu!
Napolju se u međuvremenu već odavno smračilo i kada stignemo do restorana gde sledi proslava, više se ne vidi ni prst pred okom. Umesto terase, venčanje se organizuje unutra, zajedno sa pingvinima. Ovoga puta nema ni Cuba Libre da me zagreje, jer se pije viski koji su rođaci prelili u lokalnoj destileriji. Kao retko kada degustaciju zaustavljam na čulu mirisa. Nema nažalost ni igre, jer prvo slede prigodni govori, a to može da potraje… Kuco, maco, mi cielo, mi alma, mi corazon, pa tako u nedogled! A svi moraju da se pokažu, možda se upeca još neki zet iz razvijenih zemalja. I dok Norvežani prikazuju slike mladoženje u raznim fazama razvoja uz ‘duhovite’ komentare i muziku Boba Marleja (Bob Marley), za mladu i drugarice to je lakše. Pod utiskom estrade, organizuju 5 zadataka koje mlada mora da ispuni dok je one snimaju, da bi se sve završilo modnom revijom bikinija. La vida es un carnaval, que experiencia! Jedan od rođaka mi, iako me vidi prvi put u životu, pokazuje ‘člansku kartu’; sad je kod Čaveza (Chavez), pa je brži od sebe. Drugi koji liči na Ronaldinja (Ronaldinho) hvata mladinu čipkanu podvezicu, i ponosan trči počasni krug, sve dok ne otkrije da je buket osvojila najdeblja od svih drugarica kojoj zubima mora da je stavi na nogu. Čak i za Ronaldinja, mnogo je kume! Mučenik puzi, muči se, ali ne ide nikako, pa ne ide, i onda miracolo, milagro! Lucidnim potezom uspeva i odjedanput počinje totalno ludilo, počinje la hora loca. Odjedanput su se svi tam-tamovi sveta stvorili na ovom mestu, trubice, mašnice, pena za prskanje je na sve strane i idemo u vozić; kad je bal, nek je bal! Plešemo uz vatromet do duboko u noć… ‘Jer to je mala moja, rok-end-rol’!
~ ~ ~
Za novu godinu idemo prema zapadu, autoputem prema Marakaibu, do Marakaja, pa onda preko visokih vrhova nacionalnog parka Anri Pitie (Henri Pittier). Uzbrdo do samih oblaka na 2000 m, preko prevoja, pa onda niz strme tropske šume koje se spuštaju do peščanih plaža Kariba… Put je toliko uzak i izlokan od mnogobrojnih potočića, da autobusi upotrebljavaju brodske sirene ne bi li upozorili na svoj dolazak iza krivine. Ojačanih motora i ofarbani u šareno, sa raznim motivima od Real Madrida do belog anđela, ne mare puno za ostale i kao da dolaze direktno iz pakla.
Nekako stižemo, smešteni smo u Ćoroniu koji se kao i ostala mesta u okolini nalazi na par kilometara prema unutrašnjosti, jer je nekada bilo presudno imati dovoljno vremena za zaštititu od gusara. Šarene i okićene kućice u kolonijalnom stilu, žamor i graja na ulicama, ritam rumbe i salse, bubnjevi koji su deo zivota, rečica koja prolazi kroz mesto, gužva, poezija slobode i stvarnosti… 
Idem putevima kakaoa u susedno mesto Čuao. Kakao iz Čuaoa važi za gran cru kakao sveta, neki kažu i najbolji koji možete naći na kugli zemaljskoj. Kao i u svim ostalim mestima u Venecueli, poput Barloventa ili okoline jezera Marakaibo, na potezu Okumare–Ćoroni–Čuao raste najfinija sorta – Krioljo. Nažalost, danas Krioljo predstavlja samo 1% svetske proizvodnje, što zbog veće konkurencije koja je nastala kada su preovladale otpornije sorte Forastero i klon Trinitario, a što zbog toga što je nafta preuzela primat u Venecueli, pa niko više nije obraćao previše pažnje na kakao.
Čuao je takođe neobično mestašce koje je i dalje naseljeno robovima ‘ukradenim’ iz Afrike. Oni su zadržali tradicionalni način života koji se u drugim ćoškovima Latinske Amerike uglavnom izgubio ili izmenio, pa su ritam muzike i plesa i magija života tu još živopisniji.
Plantaže kakaoa nalaze se na visini od 200 do 400 metara uz samu obalu prema unutrašnjosti tropske šume čija vegetacija pruža zaštitu kakao drveću koje traži senku. Danas su plantaže od oko 200 hektara vlasništvo kooperative koja ima 40-ak članova. Sušenje zrna kakaoa posle fermentacije, kao i društveni život vodi se na prostoru ‘Patio’ pored crkve koji dominira centrom ovog mestašca. Pored se nalazi zgrada za skladištenje kakaoa, gde su još uvek smeštene tradicionalne alatke koje se koriste prilikom branja, seče i obrade kakaoa. Izolovanost mesta do kojeg se može doći samo barkom iz susednog Ćoronia, kao i specifična kultura ovih ljudi sačuvali su tradiciju. I dalje se koristi stari irigacioni sistem koji omogućava da biljka daje plod 3 puta godišnje.
Na povratku, priznajem da sam ipak najsrećniji kada plovim barkom, gledajući novi svet i šumu palmi predamnom… I tek kada Sunce počne da zalazi, talasi se polako smiruju…
Kao što kaze Tonino Karotone (Tonino Carotone):
Bahia
…Me saluda el mar, me regala su brisa,
Y me quema con la sal que se pega a mi camisa
El color oscuro, y el olor a petroleo,
Respirando el humo que me vuelve loco,
Bahia, bahia, bahia…
~ ~ ~
Gran Sabana je nepregledna savana, gde su ravne planine, gde se vodopadi pojavljuju iza svakog rečnog estuara, gde se vraćate ‘prirudi’… Put nas dalje vodi baš tamo, pravo prema tromeđi sa Brazilom i Gvajanom gde je najveći vrh ravnih planina – Roraima, ’majka svih voda’ na jeziku lokalnog Pemon naroda.
Južno od reke Orinoko leži nepregledna prašuma Amazona, nenaseljena, gusta i neprelazna. Tu se nalazi više od 2 milijarde godina stari masiv misteriozno spljoštenih planina, nazvanih tepuis, sa kojih se okomito spuštaju vodopadi. Između ostalih, i najveći vodopad na svetu – Salto Anhel, sa preko 1000 metara slobodnog pada!
Izgubljen svet, izdvojen, nestvaran, mističan… Svet koji potiče iz vremena kada su Južna Amerika, Afrika i Australija bili povezani u jedan kontinent. Izolovani od civilizacije stotinama kilometara tropskom džunglom, kao i od donjeg nivoa strmim liticama, gornji sloj ovih planina ima najveću koncentraciju endemskih vrsta na svetu. Prisećam se savana Afrike, Dejvida Belamija (David Bellamy) i Opstanka…
Salto Anhel ne nosi ime po svojoj božanskoj lepoti, već po pilotu Džimiju Ejndželu (Jimmie Angel) koji je prvi video ove vodopade na povratku iz jedne od svojih ekspedicija u vreme kada je Gvajana bila el dorado za sve pustolove ovog sveta. Ali, Džimiju, poznatom po lovačkim pričama, niko nije verovao. Zato je da bi ih razuverio, naš junak seo ponovo u avion, ovoga puta sa svojom ženom i dvoje prijatelja, i krenuo u potragu… Na nesreću, avion ga je izdao i više nije mogao da uzleti sa zaravni, pa je tako bez hrane krenuo u jedanaestodnevnu odiseju povratka u civilizaciju. Uspevši da se nekako vrati, doživeo je potvrdu njegove priče o džinovskim vodopadima, a njegov avion sada stoji ispred aerodroma u Siudad Bolivaru.
Putevima naseg Džimija, od Suidad Bolivara idem malim klipnim avionom do Kanaime, na samom obodu spljoštenih planina. Pilot definitvno ima iskustva – star je preko 70 godina! Niko neće da sedne napred, što ja rado prihvatam. Kao co-pilot brzo učim sve što je neophodno, ako šefa strefi srčka, da barem mogu da spustim avion. Nije mi svejedno, verujte mi!
Čitava avantura podseća me na Bosanca u Kanadi, na priču o ‘Grtalici i snijegu’. Na početku oduševljenje koje međutim vrlo brzo prelazi u očaj!
Priroda je definitivno nestvarna. Let nekako preživesmo, i po izlasku iz aviona, idemo prvo kamionetom, pa onda još dva sata pešice do reke. Oko nas u prečniku od više stotina kilometara nema civilizacije. Bože, kako je ovde mistično! Sedamo u čamce i gonimo ih uzvodno, stremeći ka prošlosti… Sunce sija, milina. Zašto ovde nisam došao ranije!
Napolju je kao u rerni. Prvi talasi zapljuskuju moje lice… Osveženje u pravom momentu. Smeh je na našim licima. Talasi međutim nikako da stanu da me zasipaju. Posle par minuta, skroz sam mokar! Može li to malo sporije, hermano!!! Oblaci se dižu i postaje hladno, a ovaj baja gari li gari kanu, tako da sam mokar do gole kože. Mortacci tua, porco dio, nije mi nimalo do smeha! Kažu da u reci ima pirana. Ko me natera na ovaj izlet!!! Posle 4 sata vožnje, zadnjicu više ne osećam; u stvari, potpuno mokar, više ne osećam ništa, želim samo da se ovo što pre završi! U magnovenju, sedam na pojas za spašavanje, ako i ispadnem u reku, ne mari, pirane, presudite mi što pre!
Tračak nade, stigli smo! Ali, ne reci dvaput, čeka nas uspon kroz džunglu, dobrih par kilometara da bismo videli te čuvene vodopade. Ko ih izmisli!!! Posle par koraka, već sam do kolena u blatu. Ne smem da se hvatam za lijane ili drveće, jer ima otrovnih žaba i zmija, o insektima da ne govorim. Gledam kako da ne polomim nogu, pa ne obraćam pažnju na okolinu. I bolje tako, imam utisak da me posmatra bezbroj očiju… Ostaje mi samo da registrujem zvuke džungle. Hoće li svemu konačno doći kraj?!?
Ne smem odustati sada, to je jedina misao koja mi prolazi kroz glavu. Pritiskam prekidač u glavi i više ništa nije važno. Testament sam napisao, svakom ide po boca vina iz podruma... U neljudskim uslovima pokazujemo natčovečanske rezultate! Pentram se, gacam po blatu, sečem džunglu, jači sam od sudbine!
I naposletku, ize ‘Bergerove okuke’, konačno puca pogled, priroda priredjuje spektakl. Vodopad je dugačak preko 1000 metara, tako da voda ne stiže ni da padne, a već se raspršuje svugde po okolini… Teško da ima većih trenutaka u životu od ovoga!
Ali, to je tek početak... Taman kad smo se spustili, vodiči nas duž reke Ćurun ostavljaju u sred džungle, u đavolskom kanjonu. Ni daška svetla, spavamo u vrećama između dva drveta, zaštićeni od komaraca baldehinima. Toalet je naravno u prirodi, i ne pomišljajte da zakoračite, jer ima škorpiona! Okolo vas posmatraju anakonde, jaguari, tapiri… Kao da sam umro i otišao na drugi svet, čekam samo dinosauruse da izlete ispred nas, pa da obavimo i to!
I taman kada mi se očaj očitavao sa lica, kada sam došao do samog praga posle koga ništa više nije važno, kada sam na ivici samoubistva, odjednom se sve preokreće! Postoji definitivno kosmička ravnoteža u životu, pored mene sedaju dve najlepše devojke na svetu, tražeci majcu da se ugreju posle kupanja u reci… Gde ste bile čitav moj život?
Posle spavanja u vrećama, osećam sve kosti, čak i one za koje nisam znao da ih imam. Ostaje mi samo jedno, ako ‘umram i zaginam nemoj da me žalite, napijte se rujno vino, skršete gi čašite’, dosta smo preživeli, rizik više ne postoji i ja se bacam u reku! Jutarnje kupanje u reci donosi pročišćenje, vraća tonus i energiju, psihički probija sve granice! Crvena boja reke koja potiče od tanina iz drveća daje osećaj kao da se kupam u vinu…
Nešto kasnije se duž reke Karao kupamo u bunaru srece, prolazimo ispod vodopada držeći se za ruke. Svaki korak može biti presudan! Ali, slobodni, tako udaljeni od svega, sa mirnoćom i sigurnošću prelazimo sve prepreke. 
Posle ovog iskustva, sve je relativno… Malo više cenite civilizacijske tekovine i imate šta da pričate svojim unucima...
~ ~ ~
Najbolje ostaje za kraj. Opet u aviončic, pa na put prema Karibima… Do arhipelaga Los Rokes, tamo negde na sredini poteza od Holanskih antila do Svetog Vinsenta i Grenadina…
Tamo gde su koralni grebeni oivičili parče mora, tako da dubina ne prelazi 5 metara… Tamo gde je veliko plavetnilo, tirkizno prostranstvo… Tamo gde su mangrom obrasle obale, šum talasa, kornjače sa kojima se zajedno kupate, pelikani koji pikiraju loveći ribu u vodi koja buja životom, ogromne školjke koje je more izbacilo na obalu…
A zna se dobro ko ima oko za lepotu! Na ovom mestu poslednjih dvadesetak godina zagospodarili su Italijani, pootvarali pansione, kolonizovali ostvro, doneli dah Mediterana, osećaj za detalje i umetnost spremanja ribe…
Me feel good when Sun is shinning, man…
Na peščanom sprudu, na klupici pored drvenog bara trenutak je premišljanja – šta, gde i sa kim raditi u životu?!? Ono što bi u normalnim uslovima bila kvazi-filozofija, ovde dobija pravi smisao… Na ovom mestu sve izgleda ostvarljivo, sa ovog mesta se vraćate drugaciji, samo ako malo zastanete i oslušnete… U svetu gde se izgubilo pravo na ležernost i naivnost, preostaje samo čežnja za zadovoljenjem osnovnih potreba, za razumom i mirom, za jednostavnim životom…
Glas Džoni Keša (Johnny Cash) prekida tišinu misli… Obrada Marlijeve pesme ‘Redemption Song’, Džoni at his best zajedno sa Džo Stramerom (Joe Strummer)…
Old pirates, yes, they rob I;
Sold I to the merchant ships,
Minutes after they took I
From the bottomless pit.
But my hand was made strong
By the hand of the Almighty.
We forward in this generation
Triumphantly.
Won't you help to sing
These songs of freedom?
'Cause all I ever have:
Redemption songs,
Redemption songs.
Emancipate yourselves from mental slavery;
None but ourselves can free our minds.
Have no fear for atomic energy,
'Cause none of them can stop the time.
How long shall they kill our prophets,
While we stand aside and look? Ooh!
Some say it's just a part of it:
We've got to fulfill the Book.
Won't you help to sing
These songs of freedom?
'Cause all I ever have:
Redemption songs,
Redemption songs,
Redemption songs.
Emancipate yourselves from mental slavery;
None but ourselves can free our mind.
Wo! Have no fear for atomic energy,
'Cause none of them-a can-a stop-a the time.
How long shall they kill our prophets,
While we stand aside and look?
Yes, some say it's just a part of it:
We've got to fulfill the book.
Won't you have to sing
These songs of freedom? -
'Cause all I ever had:
Redemption songs -
All I ever had:
Redemption songs:
These songs of freedom,
Songs of freedom.
~ ~ ~
Povratak u Beograd nikada nije bio teži! Nikada se ranije nisam vratio sa više pitanja nego odgovora… Sanjam krajolike u magli… Demoni budućnosti su ti koji me proganjaju, treba načiniti izbor… Zatvaram se u kuću, jer napolju je magla, hladno, i grejem se uz slike sa putovanja; i Cuba Libre, naravno. Što ne prolazi, nije život…
Pokušavam da nađem Markesovu (Gabriel Garcia Marquez) knjigu ‘El general en su laberinto’ koja prati Bolivarovo poslednje putovanje od Bogote do obale Kolumbije u pokušaju da napusti kontinent koji je toliko zadužio. Putovanje prerano ostarelog čoveka koji je fizički bolestan i mentalno iscrpljen, odbačen od naroda koji se okrenuo protiv njega, pišući anti-parole i gađajući ga smećem.
U ovoj knjizi pisac takođe progovara kroz likove, kao na primer kada general odgovara francuskom diplomati, što podseća na piščev govor prilikom primanja Nobelove nagrade. Francuski diplomata je kritičan prema barbarizmu u Latinskoj Americi, ali Bolivar odgovara da je Evropa imala vekove da ostvari sadašnji stepen razvoja i da bi trebala da više razume Latinsku Ameriku gledajući u svoju prošlost. Samo da se priseti da je Londonu trebalo tri stotine godina da napravi prve gradske zidine!
Roman počinje sa Bolivarom koji tone u vode pročišćenja…. Prisećam se kupanja u jezeru pod vodopadom, i pročišćen vodom iz tropske džungle idem dalje… Keep walking, podseća ogromna crna reklama na jednom od oblakodera Karakasa… Novi početak…
Stay black!
~ ~ ~
p.s. Elisabeth, un beso enorme, muchísima gracias por todo!
Subcomandante Pablito
~ ~ ~
~ ~ ~
Najbolje ostaje za kraj. Opet u aviončic, pa na put prema Karibima… Do arhipelaga Los Rokes, tamo negde na sredini poteza od Holanskih antila do Svetog Vinsenta i Grenadina… Tamo gde su koralni grebeni oivičili parče mora, tako da dubina ne prelazi 5 metara… Tamo gde je veliko plavetnilo, tirkizno prostranstvo… Tamo gde su mangrom obrasle obale, šum talasa, kornjače sa kojima se zajedno kupate, pelikani koji pikiraju loveći ribu u vodi koja buja životom, ogromne školjke koje je more izbacilo na obalu…A zna se dobro ko ima oko za lepotu! Na ovom mestu poslednjih dvadesetak godina zagospodarili su Italijani, pootvarali pansione, kolonizovali ostvro, doneli dah Mediterana, osećaj za detalje i umetnost spremanja ribe… Me feel good when Sun is shinning, man…Na peščanom sprudu, na klupici pored drvenog bara trenutak je premišljanja – šta, gde i sa kim raditi u životu?!? Ono što bi u normalnim uslovima bila kvazi-filozofija, ovde dobija pravi smisao… Na ovom mestu sve izgleda ostvarljivo, sa ovog mesta se vraćate drugaciji, samo ako malo zastanete i oslušnete… U svetu gde se izgubilo pravo na ležernost i naivnost, preostaje samo čežnja za zadovoljenjem osnovnih potreba, za razumom i mirom, za jednostavnim životom… Glas Džoni Keša (Johnny Cash) prekida tišinu misli… Obrada Marlijeve pesme ‘Redemption Song’, Džoni at his best zajedno sa Džo Stramerom (Joe Strummer)…Old pirates, yes, they rob I;
Sold I to the merchant ships,
Minutes after they took I
From the bottomless pit.
But my hand was made strong
By the hand of the Almighty.
We forward in this generation
Triumphantly.
Won't you help to sing
These songs of freedom?
'Cause all I ever have:
Redemption songs,
Redemption songs.
Emancipate yourselves from mental slavery;None but ourselves can free our minds.
Have no fear for atomic energy,
'Cause none of them can stop the time.
How long shall they kill our prophets,
While we stand aside and look? Ooh!
Some say it's just a part of it:
We've got to fulfill the Book.
Won't you help to singThese songs of freedom?
'Cause all I ever have:
Redemption songs,
Redemption songs,
Redemption songs.
Emancipate yourselves from mental slavery;None but ourselves can free our mind.
Wo! Have no fear for atomic energy,
'Cause none of them-a can-a stop-a the time.
How long shall they kill our prophets,
While we stand aside and look?
Yes, some say it's just a part of it:
We've got to fulfill the book.
Won't you have to sing
These songs of freedom? -
'Cause all I ever had:
Redemption songs -
All I ever had:
Redemption songs:
These songs of freedom,
Songs of freedom.
~ ~ ~
Povratak u Beograd nikada nije bio teži! Nikada se ranije nisam vratio sa više pitanja nego odgovora… Sanjam krajolike u magli… Demoni budućnosti su ti koji me proganjaju, treba načiniti izbor… Zatvaram se u kuću, jer napolju je magla, hladno, i grejem se uz slike sa putovanja; i Cuba Libre, naravno. Što ne prolazi, nije život…
Pokušavam da nađem Markesovu (Gabriel Garcia Marquez) knjigu ‘El general en su laberinto’ koja prati Bolivarovo poslednje putovanje od Bogote do obale Kolumbije u pokušaju da napusti kontinent koji je toliko zadužio. Putovanje prerano ostarelog čoveka koji je fizički bolestan i mentalno iscrpljen, odbačen od naroda koji se okrenuo protiv njega, pišući anti-parole i gađajući ga smećem.
U ovoj knjizi pisac takođe progovara kroz likove, kao na primer kada general odgovara francuskom diplomati, što podseća na piščev govor prilikom primanja Nobelove nagrade. Francuski diplomata je kritičan prema barbarizmu u Latinskoj Americi, ali Bolivar odgovara da je Evropa imala vekove da ostvari sadašnji stepen razvoja i da bi trebala da više razume Latinsku Ameriku gledajući u svoju prošlost. Samo da se priseti da je Londonu trebalo tri stotine godina da napravi prve gradske zidine!
Roman počinje sa Bolivarom koji tone u vode pročišćenja…. Prisećam se kupanja u jezeru pod vodopadom, i pročišćen vodom iz tropske džungle idem dalje… Keep walking, podseća ogromna crna reklama na jednom od oblakodera Karakasa… Novi početak…
Stay black!~ ~ ~
p.s. Elisabeth, un beso enorme, muchísima gracias por todo!
Subcomandante Pablito
~ ~ ~
