‘Bolje zivjeti sto godina kao milijunas…

… nego sedam dana u bijedi’, mudre su reci Bob-a Rock-a, koji je inace crtan po uzoru na jednog od kreatora legendarnog stripa ’Alan Ford’, italijana Roberta Raviole, zvanog Magnus.

U tom stilu je i bila zamisljena moja avantura na koju sam sa prijateljima (organizovani po sistemu trojki, a kako drugacije) krenuo odmah posle studijskog putovanja po Istri: Bolje se sedam dana pretvarati da zivite kao bogatun, nego nikada. A da bih se odmah vratio u realnost, ovo putesestvije koje je potrajalo mnogo duze nego sto sam mogao da zamislim, zavrsilo se otprilike hiljadu kilometara istocno od tacke gde je bilo planirano, u Beogradu (to je ta vrednost komparativne analize)!

Ali, krenimo redom. Prvi susret bio je planiran u Istri, taman da jos malo uzivamo u malvaziji i kalamarima na zaru, onim malim, jadranskim naravno. Trebalo je spremno docekati potragu za nekim drugim zastavama, putokazima i pejzazima...

* * *
Prvo mesto na nasem itinereru vec sam pre samog polaska dobro video i prospartao vise puta u svojoj glavi citajuci knjigu ’Komo’ od Srdjana Valjarevica. Na samom cvoristu jezera Komo, gde se razdvajaju ili spajaju dva kraka (zavisi kako gledate), smestilo se malo misto po imenu Bellagio. I zasto bih ga ja opisivao kada je to vec neko mnogo bolje ucinio pre mene, uostalom gotovo da sam znao napamet tu 18. stranicu knjige s’obzirom da je govorila o sustini zivota (Tanja, HVALA ti):
’Beladjo je lepo, malo mesto ispod Alpa, i bas Mediteranski ispresecano uskim ulicama, koje se brzo obidju, za pola sata. I uz obalu, na keju, bilo je mnogo palminog drveca, i bilo je neobicno stajati pod palminim liscem i gledati snezne Alpe u daljini. Video sam skupe radnje, lepo obucene ljude, luksuzne automobile, i shvatio sam da to nije obicno selo, vec mesto gde zive bogati ljudi. Nije lose biti bogat, pomislio sam, imati jahtu, kucu na ovom jezeru, kupovati sve ove kapute, kosulje, jakne, cipele i dzempere od nekoliko stotina ili par hiljada dolara. Ali nije lose ni kad nisi bogat, i kad nemas nista od toga, jer sve to i nema neke velike veze sa samim zivotom. Zato sam se i zadrzao kraj izloga jedne vinarije, tu se nalazilo sve ono sto me je zaista zanimalo i imalo veze s mojim zivotom, vino: italijanska vina iz raznih regiona, ali i francuska, cileanska, kalifornijska, nemacka, australijska, portugalska vina...’

Pijuckali smo kaficu i uzivali u torti od limuna, ispod strehe, dok je na jezeru padala kisa. Jedino je par patki prelazio ulicu, njima smo svi mi turisti, nemajuci nista pametnije nego da bas njih uslikamo, sigurno isli na nerve. Kada je kisa prestala, bazajuci po mestu, cini mi se da sam pronasao gore pomenutu enoteku. Imala je cak i moje omiljeno vino sa Sicilije. I sigurno bi bilo fenomenalno kupiti flasu vina, uspentrati se na brdo i uzivati u pogledu, ali nas je put vodio dalje i bilo je vec kasno da se potrazi vila Sorbelloni u kojoj je mesec dana ’pisao’ Valjarevic. U nju ionako kao obicni smrtnici nismo ni mogli da udjemo.

Zato smo se lagano pokupili i krenuli prema mestu Komo. Prigrljeno od Alpi, useceno jezero podsecalo je na Boku Kotorsku. Mesale su se planinska i mediteranska klima, gledajuci oblake koji su navirali sa Alpa zamisljao sam Velikog zlatnog orla iznad Monte San Prima, nad jezerom Komo...


­­* * *
Preko guzve na zaobilaznici oko Milana i krivudavih Ligurijskih puteva na prilazu Djenovi (koju naravno ostavljamo po strani), mi letimo pravo u Sanremo da bismo bili blizi glavnom cilju nase ture, sutrasnjoj trci formule 1. Vise nema vinograda, Ligurijsko zaledje podseca na Gorski Kotar, a sinje more na prvi pogled odaje utisak dubine... Horizontu nedostaju otoci, a veliki oblaci sto se valjaju sa juga, negde iz pravca Korzike, samo naslucuju svu silinu otvorenog mora.

Ako ste slucajno pomislili, svetac po imenu Remo naravno da ne postoji, vec je ovaj gradic dobio ime cudnim spletom okolnosti za vreme fasizma, kada se pod ovim nazivom prvi put i pojavljuje u knjigama. Svetac grada je naime uvek bio Romolo, koji na Ligurijskom dijalektu mozda i zvuci Remu, ali to i dalje ne objasnjava bas najbolje preimenovanje ovog grada koje do kraja nisam dokucio.

Pored festivala gde je jos Domenico Modugno davnih godina otpevao Volare, u sali koja sa ulice izgleda tako da biste bez problema pored nje prosli ni ne obrativsi paznju, grad je poznat i po tome sto je jos krajem 19. veka bio jedna od tacaka gde se skupljala ruska elita. Na to nas podseca promenada koje nosi ime Marije Aleksandrovne, cerke Velikog vojvode Ludviga II i zene ruskog Cara Aleksandra II, koja je gradu darovala palme pored kojih setamo. Lungomare nas takodje vodi do Ruske pravoslavne crkve San Basilio gde je i spomenik Kraljice Jelene i Kralja Vitorija Emanuela III.
Bezeci od svetlosti i bogatstva brodova u marini, kontrast nalazimo u nekadasnjem srcu starog grada, Sanrema kakav vise ne postoji. La Pigna (sisarka) nas privlaci svojim uskim ulicicama, trgicima (piazzette) sa bunarima, napustenim kucama poduprtim celicnim konstrukcijama da se ne bi obrusile, i ’kafanicama’, sto je izraz neprikladan za Italiju, ali je najbolja paralela za atmosferu u njima i razdragane ljude koji se tu skupili subotom uvece. Ves koji se susi izmedju zgrada, otvoreni portuni (ulazna vrata) i zamor koji dolazi iz domova podsecaju me na jug Mediterana, na neke druge obale, i videvsi znak ’La Casabah’ zaista se osecam kao kod kuce.

* * *
Obalu cveca sutradan zamenjujemo brujanjem motora posto smo neprimetno presli nekadasnju granicu izmedju Italije i Francuske. O tome je govorila samo jedna mala tabla, koju ste tesko mogli da uocite, jer se nalazila na kratkom prostoru izmedju dva tunela. Da se priblizavamo centru bogatstva govorio nam je sve veci broj legendarnih macchina Emilie-Romagne, rodjenih na zemlji odakle sam i krenuo, dok smo Porschee davno prestali da brojimo (a kamoli da se slikamo pored njih ;-)

Monte Carlu se prilazilo odozgo, i posto smo krenuli dovoljno rano, uspeli smo nekako da nadjemo parking mesto ne tako daleko od staze, u garazi pored ekipe iz Zagreba koja je eto tako sedeci juce uvece, odlucila da dodje na trku. Far away so close, to su ta cetiri sata razlike izmedju Beograda i Zagreba, izmedju ostalog...
U gradu kao da su postojale samo tri grupe ljudi. ’Ljubitelji’ formule 1, drugacije zvani turisti; ’cike u plavom’ i ostalo ’ljubazno’ osoblje; kao i vozaci gradskog prevoza. Nista nije moglo poremetiti svakodnevicu ono malo mestana koji uopste obitavaju u Monte-Carlu, i koji nisu pobegli iz grada tokom tog vikenda, pa je tako citavo vreme trke gradski prevoz radio besprekorno. U moru crvenih zastava, izdvajali su se jedino englezi po ponasanju i poljaci po styling-u. Formula 1 zaista je bila jedan veliki cirkus na tockovima!
I posto je nase mesto podsetilo na stadion Kantrida, gde su se ludji pentrali po strmoj litici ne bi li zauzeli sto bolje mesto, a oni iskusniji bili opremljeni hoklicama, imao sam dovoljno vremena da uzivam u panorami grada. Do trke je ostalo oko 4 sata, i posto nisam poneo dvogled, jedino sto sam nazirao od staze bio je deo od izlaska iz tunela do poslednje krivine pred samu ciljnu ravninu. Najinteresantnije je ipak bilo gledati box koji je bio predamnom i pratiti uigrane pripreme za trku i sva komesanja tokom nje. Kada sam se vec dovoljno smorio, i kada mi je Sunce koje je przilo ispod oblaka valjda udarilo u glavu, pricinilo mi se pred ocima Sutomore. Interesantno bi bilo sve ovo bogatstvo prebaciti iz Monte-Carla tamo, cini mi se da prevelike razlike ne bi ni bilo. Sa svojim identicnim kockastim gradjevinama, Monte-Carlo bi bez velikih jahti i luksuznih automobila izgledao dosta socijalno.
Ali, culo vida nije bilo ono zbog cega smo dosli. Kada su zabrujali motori, u zaglusujucoj buci koja je potrajala dva sata, stapale su se boje bolida formule 1 pred nama, fragmenti trke koje smo videli bili su dovoljni da punog srca krenemo nazad iako se tog vikenda crvena zastava Ferrari-ja nije vijorila na pobednickom postolju. Najzalije mi je u stvari bilo sto u povratku nismo mogli da udjemo na stazu, jer je za ime boga trebalo sto pre osposobiti glavnu arteriju grada za nesmetan saobracaj. I pre nego sto je sam cirkus napustio grad, mi smo vec bili na putu za Antibes gde smo trebali da prospavamo te veceri.

* * * Ali, vece je dugo, a i sto smo mi gori od Kuste, Zemunskog klana, Lune Lu, trubaca, raznoraznih kulturnih atasea, onih sto kadriraju, i onih sto montiraju... Zato smo konsenzusom odlucili da odmah iste veceri krenemo za Cannes. Svi oni sa jahtama vec su se prebacili iz Monte-Carla, pa su ususkani u svoje vecernje toalete ponosno paradirali ulicama.

Izmedju svih tih novokomponovanih camaca, bila je i jedna stara dama. Istranka, brod koja nam prica svoju pricu, o narodima, zastavama i drzavama koje se smenjuju. Istranka, izgradjena 1896. godine u Trstu, tada najvecem pomorskom sredistu Austro-ugarske Monarhije.
Njeno prvo ime po rodjenju bilo je Ossero, po mestu Osoru i istoimenom tesnacu izmedju Cresa i Losinja. Narucilac i prvi vlasnik broda bio je nadvojvoda Karlo Stjepan, bratic cara Franje Josifa I. Brod je inace gradjen kao privatna jahta, a kako je narucilac bio pripadnik carske porodice, nacrte za njegovu gradnju izradio je licno direktor brodogradilista. Ossero je tada bio brod komodora carskog jahting kluba osnovanog 1891. godine u Puli, ciji su clanovi izmedju ostalih pripadnika evropskih plemickih porodica bili i Esterhazy, magnati novog kapitala i vinarske porodice, Krupp, Rothschield, Perignon, te nemacki car Wilhelm II i engleski kralj Edward VII.

Godine 1899. nadvojvoda Karlo Stjepan prodaje Ossera austrougarskoj mornarici koji postaje brod namesnika za Dalmaciju pod novim imenom Dalmat i s novom maticnom lukom Zadar. Za vreme Prvog svetskog rata Dalmat se nalazi uglavnom u Boki Kotorskoj, a nakon kapitulacije Monarhije, prelazi pod vlast, zajedno s citavom austrougarskom flotom, Narodnog veca Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Dalmat je deleci sudbinu ostalih brodova austrougarske flote nastavio vojnu sluzbu kao admiralska jahta, te zastavni i inspekcijski brod Kraljevine Jugoslavije.

U Drugom svetskom ratu brod zaplenjuju Italijani i pretvaraju ga u neuglednu topovnjacu, a nakon rata brod ponovno ulazi u elitnu sluzbu i postaje zapovedni brod flote Titove jugoslovenske mornarice. Zatim niz godina biva pomalo zaboravljena, ’vezana’ uz mali mulet na Splitskoj rivi, a onda i prodata za smesne pare italijanskim vlasnicima koji su je kompletno obnovili 2004. godine i sada je daju u charter onima sto ne zive od plate.

I tako, dok su s vremenom brodovi austrougarske flote jedan po jedan nestajali, Istranka je tiho prolazila kroz vreme i doplovila do nas kao jedini preostali brod nekada brojne i mocne flote.

Mi bezimo iz grada, nisu nas pozvali ni na jednu zurku, dusmani, i dok po nevidjenom vetru jurimo nazad, na cosku se umalo sudaram sa Arman Asanteom, a Sophie Marceau nam se smesi sa stepenica na ulasku u glavnu halu.

Prosla je ponoc, i vec mislimo da nema sanse da pojedemo nesto ljudsko. Ali, na samom uglu u blizini naseg hotela jos je zamor, lokalna ekipa razglaba uobicajene teme. I taman kada nam konobarica kaze da je kuhinja zatvorena, dolazi sef kuhinje da kaze da ipak mozemo da bacimo nesto na gril. Vazi, sta god, i ubrzo na sto stize ramstek sa crnim vinom, idealno za pocinak...
Sutra je novi dan, naravno da idemo do Nice, grada koji je dobio ime po grckoj kraljici pobede. Taman toliko velika da pruza utociste, a toliko mala da nema preterane zurbe, Nica pruza idealne kulise za aperitiv pre polaska. Spajamo pre i poslepodne, zadovoljno odlazeci nazad prema Italiji…

* * * Na Ligurijskom levantu, juzno od Djenove smestio se Portofino, velo misto o kome je jos pisao Guy de Maupassant. Dah Mediterana retko gde se oseca kao ovde, mesaju se mirisi mora i makije u pozadini, a mir usnulih drvenih barki u porticu (lucici) remete jedino turisti. Statua Hrista koji gleda prema nebu rasirenih ruku podseca koliko je ljudi posvetilo i dalo svoj zivot moru. Na groblju oivicenom cempresima, jednom od njih su ribari na nadgrobnoj ploci uklesali: ’Uomo di fede e di mare onoro’ (Coveku od vere i casnog mora/casti).
Dalje nastavljamo put dug, put na jug, nazalost ne morem, vec uskim krivudavim cestama koje nas vode do 5 ususkanih mesta (Monterosso al mare, Vernazza, Corniglia, Manarola, Riomaggiore), usecenih u istocnu obalu Ligurije na potezu koji nosi naziv Cinque Terre.
Ocekujuci more iza svakog ugla dok se polagano spustamo pesaka strmom ulicom ka Vernazzi, drugom u nizu sela gledano od Djenove, iznenadjuje nas voz koji se iznenada probija kroz stene. Gusta makija pruza malo prostora, ali je svaki pedalj iskoriscen, izmedju ostalog i za uzgoj slatkog vina Sciacchetrà koje ipak ostavljamo za sledeci put...

* * *
Preko Pise stizemo do mog omiljenog grada, satkanog od kamena i zeljeza, grada koji je slavu i bogatstvo stekao mozgom, tj. bankarstvom - Firenze. Uvek kontra papske drzave, Firenza je zadrzala svoj gradjanski duh svih ovih godina. I dok drugi obilaze kulturne znamenitosti, ja koristim prethodno znanje nauceno od mojih Firentinskih prijatelja, pa se prepustam drugim remek-delima. Posle kapucina u starom kafeu na Piazza della Republica, kafeu poljskog imena Paskowski, odlazim na terasu na vrhu robne kuce i gledajuci Duomo palim dominikanu. Neke stvari nemaju cenu (Gaia&Nenade, HVALA vam)... Taman da ogladnim i posetim Bracu (I Fratellini) koja nude sendvice sa kremom od tartufa za srecan put.



* * *
Na povratku za Beograd, odlucujemo da negde prespavamo, jer su kilometri pred nama. Beograd je ipak dovoljno blizu da se autom moze stici do drugih obala, ali dovoljno daleko da to ne mozete ucini iz ’cuga’. Da bi se sa Mediteranom rastali kako dolikuje, putokazi nas vode ka Gradu, gradu koji se smestio na vrhu lagune izmedju Venecije i Trsta, blizu nekadasnje rimske naseobine Aquileiae (Akileje).

Akileja je bila raskrsce vaznih puteva prema drugim delovima nekadasnje Imprerije, drum Julija Augusta vodio je jednim krakom prema danasnjem Klagenfurtu/Celovecu u Austriji, drugim prema Ljubljani (Aemoni) i Sremskoj Mitrovici (Sirmiumu), a trecim prema Rijeci, tadasnjem Trstatu (Tarsatici), i naravno prema Trstu (Tergestu) i Istri.

Kako se trgovina razvijala, Akileja je postajala sve vazniji centar odbrane od varvara sa Severa i Istoka, da bi svoj vrhunac dostigla u IV veku kada je ovde otvoren rudnik gde su se u velikom obimu kovali rimski novcici. Sa svojih preko 100,000 stanovnika, bila je deveti od velikih svetskih gradova tadasnjeg sveta.

Nama ova raskrsnica puteva, visestrukost granica pruza priliku da se sa jedne strane osetimo vise kao kod kuce, a sa druge da jos jednom pre povratka uzivamo u dobroj klopi. Parmigiana, tj. plavi patlidzan sa sosom od paradajza, mozarelom i parmigianom kao predjelo, kao i frigani kalamari (przene lignje) uz vino kuce Jermann, pruzaju pravo zadovoljstvo pred povratak.
Pored puta su nepregledni vinogradi, odzvanjaju slovenska imena proizvodjaca velikih belih vina ovog kraja, i Beograd se cini blizim nego sto uistinu jeste...
~ ~ ~