La mano roja

‘Una giornata al mare, solo e con mille lire, sono venuto a vedere quest’ acqua e la gente che c’è’, kao što kaže Paolo Conte u pesmi. Jedan dan proveden na moru ipak nema premca, a kada ih je nekoliko u nizu, onda možete biti sigurni da ćete na Suncu osušiti svoje umorno lice.

Došlo je dakle vreme za prvo ‘studijsko putovanje’ po Mediteranu, ali pre toga valja nabrzinu spakovati svari, što je prava veština, jer vas varljivo Sunce južnih predela u ovo doba godine može najlakše prevariti. Pošto je avion poletao u neljudsko vreme, negde oko 5.30 ujutro, (ali drugih karata na ovim jeftinim letovima nije bilo zbog Uskrsa) odlučujemo da odemo bliže aerodromu u Bergamu, kupimo malo sna, a usput i vidimo mesto gde su nestali svi Rimljani po rečima legendarnog taksiste Fiata 128 u liku Roberta Benignija iz filma ‘Noć na Zemlji’! Hotel ‘Ponte sul autostrada’ koji nalazimo u blizini aerodroma uklapa se u tu priču, pa osamućeni mirisom oznojenih medveda (kako kaže za vino lošeg bouquet-a nas profesor degustacije) i nadraženi prašinom iz prošlog milenijuma, brže bolje idemo u centar Bergama. I posle dosadnih pejzaža Padanije, ovde se prvi put susrećemo sa Alpima. U centar grada idemo uspinjačom, što pojačava uzbuđenje na prvom koraku po staroj kaldrmi gornjeg grada. Maestralan osećaj za detalje i kombinaciju belog, roze i zelenkastog mermera, sličnog onom na Duomu u Firenzi, pojačan je vanrednom kombinacijom urbanog i ruralnog (Dućo&Dućo, hvala vam ;-) u mnogobrojnim unutrašnjim dvorištima zgrada. Italijani imaju posebnu reč za ova urbana utočišta, zovu ih cortile, što bi verovatno i bio naslov ovog teksta da moju pažnju nisu zaokupile crvene ruke čiji nas je otisak pratio sve vreme po zidovima Bergama. Neko je u organizmu ovog prelepog grada pronašao kulise za svoju priču… A naša storia ima samo jedan zadatak, pronaći pravi kutak sa tipičnim proizvodima ovog kraja. Bašta Al Donizettija sa velikim akacijama dovoljno je primamljiva da okušamo sreću. I prepoznajemo se već na prvom koraku, pladanj sireva u harmoniji sa tri mala dragocena ćupa koja kriju iznenadjenje. Prvi je preliv od meda i kestena, u drugom je kandirano voće u koji je majstorska ruka dodala pikantni ukus senfa ostavivši nekada slatki voćni sok i dalje proziran, dok treći krije preliv od ribizli. I naravno da odmah idemo na jug po Sunce u čaši, tu bar nema nikakve dileme. Pošto sam pre neki dan dobio odlikovanje od ptice šetajući sa prijateljima iz Beograda ulicama Parme, ovoga puta za sreću razbijam čašu Taurasija Radici sa obronaka Apenina izmedju Amalfia i Avellina (šteta vina, nisam ni otpio prvi gutljaj)! Mea culpa, ma naručićemo drugo za tamno meso pačetine sa ruzmarinom koja se odvaja od kostiju… I na kraju Creme brulee u kojem su zrnca vanilije našla svoje utočište, zajedno sa Amaroneom iz Veneta.

Miris večeri nije se ni slegao, a već je bilo vreme da se krene na aerodrom. Nema veze, rekoh sebi, u neljudskim uslovima pokazujemo nadčovečanske rezultate! Pošto smo leteli sa Air Berlinom, odsečan prekor nemačke stjuardese da čvršće vežem pojas me je momentalno razbudio. Ho capito, carina, stai tranquilla! Kao i sve u životu, ovo jutarnje putešestvije dalo nam je priliku da uživamo u jutarnjem Suncu Mallorca-e, da je imamo samo za sebe, bez turista i nepotrebne užurbanosti dana. Mi, samo mi i radnička klasa koja je posipala pesak za večerašnju procesiju… Mekoća koraka po sitnom pesku davala je još jači utisak leta unutar zidina starog grada. Izašao sam na terasu stana u kojem ćemo biti smešteni narednih par dana, kod našeg prijatelja Tonija, i ukus te cigarete uz sveže pripremljenu kafu govorio mi je da teško šta može biti savršenije od tog trenutka. Lastavice su munjevito menjale pravac iznad moje glave, a katedrala u Palma de Mallorca-i budila je slike predjašnjih vermena predamnom.

Nije bilo vermena za gubljenje. Put nas je vodio do muzeja Juana Miroa gde su se susretali fantazija i iracionalnost surealizma, gde sam ponovo prepoznao jarko crvenu boju i otiske ruku iz Bergama. A onda smo opet pobegli od turista, jer velika je razlika kada poznaješ nekoga ko je domaći, grad ti se tada otvara u potpuno drugačijem svetlu, ulaziš u tajne prolaze, opipavaš puls, i naravno ne osećaš se glupo kao turista koga pljačkaju na svakom koraku. Ipak smo mi južnjaci, osvetu ostavite za one ‘zapinkovane’ što se skidaju na +15 i kupaju na +18. U lokalnoj krčmi učim catalan, sjajna kombinacija castellana, francuskog i italijanskog sa portugalskim izgovorom. Posle gorkih maslina i puževa, naručujem zeca sa lukom i lovorom, i sa čašom vina Pesquera iz regiona Ribera del Duero poezija može da počne… Posle zapadne obale Baleara, tamo gde duvaju vetrovi koji će odrediti pobednika 32. Copa America u jedrenju, idemo na siestu, pa onda opet van, već ogladneli na tapas i pimientas de padron, zelene paprike na žaru sa morskom solju uz koje čaša piva, tj. una cervezita ide savršeno… I svi su sjajno raspoloženi, sa konobaricom se već znamo sto godina, pa naravno, poslužite se sami, pušenje je dozvoljeno, EU propisi ne važe, el capitalismo foraneo…

Novo jutro je vreme za ensaimada-u, tipični proizvod sa ovih ostrva od lisnatog testa i svinjske masti. Kalorični udar za dobro jutro, pogotovu ako odozgo stavite dobru porciju šlaga! Onda malo vožnje do fabrike Camper. Nikada nisam ni pretpostavljao da ću u Španiji kupovati cipele, ali ovde tek vidite koliko je velika vrednost koju uzima distribucija i robna marka, tj. kolika je stvarna vrednost, jer cipele koje u Beogradu koštaju oko 125 evra ovde možete kupiti za max 50. Toliko o tome… A onda nas vode na paellu, i više ni sam ne znam koji jezik pričam, ali dobro je, uspevam da u poslednjem trenutku ugrabim sto koji smo rezervisali, uzimam pilulu kalcijuma&magnezijuma protiv alergijske reakcije koju ponekad imam na morske plodove, i hrabro naručujem paellu marineru. Pre toga stižu dagnje, lignje, cape santi & cape lungi, masline i belo vino od sorte Verdejo, i na terasi sa pogledom na more već sam u mislima daleko. Drveni stolovi prekriveni su crveno-belim kariranim stolnjacima, zaista je istina da kada stavite prst u more imate vezu sa čitavim svetom! Vremena za razmišljanje je nažalost malo, jer stiže paella, a treba ispoštovati sve one rakove koji su dali život za ovakvu grandioznu gozbu. Japanki, nenaviknutoj na ovakav tempo je već zlo, a i nemac polako koluta očima, da bi naš prijatelj sa ovih ostrva, respect mi amigo, naručio, umesto dezerta, lubina/brancina u morskoj soli. Lomi se mrko-bela prošarana morska so pred našim napadom da bi otkrila sve sokove ove kraljevske ribe koja kao i svaka druga treba da pliva barem tri puta – prvi put u moru, drugi put u ulju, a treći naravno u vinu...

Odlazim na mol pored peščane plaže i prepuštam lice zracima Sunca, gledam prema Barceloni, i dobijam poruku da dodjem na svadbu u julu mesecu u centralnu Catalunu. Claro, mi queridisima, biću tu sa zadovoljstvom, siempre… Samo još da jednom osmotrim masline i bademe, vozeći uskim ulicama oivičenim suvom kamenom gradnjom, da udahnem Mediteran i pojedem još jednu cremu Catalan…

I vreme za povratak kući je već tu, čudan osećaj, šta drugo reći, kao što je i čudan pojam kuće. Gde je ona u stvari, da li može biti na više mesta istovremeno, i da li joj se uvek na kraju vraćate? Za mene je ipak bitno samo jedno, kuća je tamo gde su vam prijatelji, isti oni sa kojima toga časa utovarujem sanduk vina, ensaimadu, i džinovsku paelleru (na slici dole) na traku za specijalni prtljag… Samo jednom se živi,

Zauvek vaš
Pablito

~ ~ ~