Priruda

Naslov, slika prva
Dugo sam tumarajuci najvecim otokom Mediterana razmisljao kako da tekstu dam ime. Zadatak nimalo lak, jer su na ovaj komad zemlje, smesten u centru kolevke sveta, vetrovi sa raznih strana donosili brojne narode koji su svaki na svoj nacin ostavlili trag u bogatoj kulturi, jeziku i nadasve gastronomiji Sicilije. To sto je u pitanju bilo nase poslednje zajednicko studentsko putovanje nije nimalo olaksavalo stvar. Na trenutke setan i raskidan izmedju ljudi koji su svaki na svoj nacin postali deo mene, pretila je opasnost da postanem (suvise) prozaican. I kako to obicno biva, sve do poslednjeg trenutka nije mi sinulo, kada sam zagledan u prirodu i pomorandzino drvece pred sobom ugledao sliku legendarne pesme Kande, Kodze i Nebojse:

Moja mala uziva, jede pomoranje...
Nema brza hrana, nema koka-kola
Ja joj kazem mala, vidi priruda...

Priruda oko nas sve vreme bila je nestvarna, a pre svega se potpuno uklapala u sicilijanski jezik, kome je nadasve svojstvena promena slova «o» prisutnog u italijanskom u slovo «u». A ni pomorandzino drvece nije bilo obicno. Ovaj plod koji neki od nasih (juznih) suseda nazivaju vocem Portugala (portokalo), jer su ga u te krajeve donosili portugalski trgovci, dok se u ostatku sveta uglavnom imenuje recima koje vode poreklo od arapskog naranj, samo na Siciliji (i u jako malom delu Kalifornije gde se prodaje kao tropsko voce) dobija karakteristicnu crvenu boju. Ta boja potice od pigmenta antocianina koji je prisutan u mnogim vrstama voca i cveca, ali ne i u agrumima, osim... Osim kada se temperatura tokom noci, kao na Siciliji, spusta ispod nule, sto je jedini uslov za razvoj krvave boje kod narandzi.

Tragovi proslosti
Pre nego sto sam krocio na Siciliju, svoje putovanje zapocinjem uz unapred pripremljen materijal o Siciliji na Bolonjskom aerodromu, cekajuci podnevni let za Kataniju.

Drustvo mi prvo prave Grci i Fenicani koji su kolonizovali Siciliju u 8. veku pre nove ere. Grcka civilizacija ukljucivala je ovo podrucije kao deo Velike Grcke (Magna Graecia) sa lokalnim centrom u Sirakusi, gde je rodjen Arhimed. Fenicani su opet sa druge strane ostrva svoju africku vezu drzali na liniji Kartagina – Palermo, grada kojeg su osnovali pod tadasnjim nazivom Zis.

U 3. veku p.n.e. posle sukoba izmedju Rima i Kartagine tokom Punskih ratova, Sicilija je postala prva Rimska provincija izvan Apeninskog poluostrva. U rukama Rimljana ostala je dugi niz godina potom.

Kada je konacno opala moc Rima, Siciliju su osvojili Arapi 652. godine. Iako su njom vladali relativno malo vremena, ostavili su dubok koren za sva vremena. Arapi, odnosno Saraceni kako su ih tada nazivali, smanjili su poreze sto je podstaklo ekonomski razvoj i trgovinu. Kao civilizacija koja je u to vreme dominirala svojom kulturom i znanjem, uveli su mnoge primere dobre prakse, narocito u poljoprivredi. I danas se proizvodnja u velikoj meri zasniva na sortama koje su Arapi doneli sa sobom, poput pomorandzi, limuna, pistaca, secerne trske. Vreme njihove vladavine karakterisala je tolerancija svih veroispovesti. Pored toga, ukinuli su obavezu sluzenja vojnog roka za lokalno stanovnistvo, nasuprot Bizantincima.

Zbog toga je i posle odlaska Arapa, njihov uticaj ostao prisutan na ostrvu, kreirajuci specificnu mesavinu kultura koja se danas vidi na svakom koraku. Arape su zamenili Normani, a Palermo je ostao glavni grad, kao i u vreme dinastije Kalbid. Arapsko i Grcko stanovnistvo nastavilo je da vodi administrativne poslove dok je Sicilija bila jedan od najbogatijih krajeva toga doba.

Kada su od 15. veka zavladali Spanci, otok je pretrpeo brojne napade pirata iz Afrike i ogromne posledice zaraze kuge. Najtragicniji je ipak bio katastrofalni zemljotres koji je devastirao Siciliju 11. januara 1693. Kao sto svaka losa stvar ima i svoje dobre strane, tako je u toku masivne rekonstrukcije doslo do uspostavljanja baroknog stila u jugoistocnom trouglu ostrva: Sirakuza - Raguza - Noto.

Kasnije su dosli savojski grofovi, Habsburzi, a potom i Burboni koji su vladali Napuljem, a od 1816. cinili kraljevstvo dveju Sicilija. Na kraju, krajeve je posetio i Garibaldi, a Sicilija je postala deo Italije od 1860. godine, da bi danas bila jedan od autonomnih regiona Italijanske republike.

Jos ponesto o jeziku

(Retke) reci (iz naroda) na koje sam tokom ovog puta nailazio pricaju cudesnu pricu o raznim uticajima na sicilijanski jezik kroz milenijume, prizivaju i spajaju mnoge daleke svetove u sebi. Zato na Siciliji nije neophodno umociti prst u more da biste bili u vezi sa celim svetom, dovoljno da prosetate kopnom...

Na usamljenom putu u sredistu ostrva, izmedju ljubicastih vinograda u poznu jesen, nemojte se iznenaditi kada se nadjete pred dudom, koga Sicilijani nazivaju dudda. Ili kada cujete da majke sa prozora dozivaju decake, koji u uzanim ulicicama starog grada igraju fudbal, povicima carusu, sto vodi poreklo od grckog kouros. Ili kada u obilasku plodnih terena otkrijete arapske reci koje se koriste u poljoprivredi, jer su Arapi prvi uveli moderni irigacioni sistem (saia – kanal) i doneli sa sobom mnoge kulture na ovo ostrvo. I ne samo to, mnogi slatkisi vode poreklo iz arapskog sveta poput cassate. Mnoga zanimanja takodje, poput najokrutnijeg coveka u primorskim mestima koji je mocugom, da ne kazem maljem, ubijao tune koje su se specijalnim mrezama uvlacile u lavirint bez povratka, coveka koji je uzivao postovanje zajednice pod imenom rais. I tu naravno nije kraj. Katalonske i kastiljanske reci, dugi niz francuskih, tj. normanskih poput accattari (kupiti od acater, acheter), pa cak i nemackih poput sparagnari (stedeti, sparati od sparen) nasle su svoje utociste u sicilijanskom.

Toponime takodje mozete prepoznati na svakom koraku, mozda najjasnije u slucaju mesta cuvenog po vinu boje cilibara – Marsali, tj. alahovoj luci (Mars alah) ili mestascu Zaffarana.
Zato se opustite i uzivajte u prisnosti juga, gde su kuce nedovrsene i gde je vreme relativno...

Put dug, put za jug

Ceta mala, ali odabrana (i naravno organizovana po sistemu trojki, a kako drugacije) svoje putovanje zapocinje par dana ranije u odnosu na ostatak grupe. Niposto ne zeleci da cekamo dolazak ponedeljka, pakujemo kofere u petak rano zorom, i nista nas ne moze spreciti, pa cak ni sveopsti strajk radnika prevoznih sredstava u Italiji! Na aerodromu ipak ima par dezurnih, i u opstoj ludnici samo sto mi ne utovarujemo prtljag u avion, ali ipak nekako polecemo. Dan je kristalno jasan, i podamnom se vide prvo Arno, pa zatim i Elba, a onda nepregledno plavetnilo mora pre nego sto dodjemo do samog kraja ’cizme’ i u velikom luku pridjemo Kataniji nad kojom sa svojih preko 3 300 metara gospodari Etna. Velicanstveno, skoro kao Napulj pod Vezuvom... Cim smo sleteli, ne gubimo ni trenutak vremena, vec jurimo sicilijanskim ’prosaranim’ putevima ka obroncima Etne, kako bismo pre zalaska Sunca stigli u posetu jednom od najzivopisnijih i najosporavanijih proizvodjaca u svetu vina, Franku Cornelissenu.

Zagledan u nebo, otkriva nam svoju filozofiju da covek nije sposoban da razume majku Zemlju u celosti. Zato i ne cudi da u proizvodnji njegovog ekstremnog vina ne koristi nikakve hemijske, bioloske ili vec bilo koje druge tretmane. Covek je samo posrednik ovog vina koje svojim karakterom oslikava sve crte terena na kojem raste vinova loza. Ali, nemojte se zanositi, jer lepo kaze tabla u njegovom podrumu: Prima di essere buono, vino dev’essere vero! Originalnost mu se svakako ne sme osporiti. Jer dok su svi svoju berbu davno zavrsili, on se za nju tek sprema. I dok drugi ostavljaju citave grozdove Nerello Mascalesea, on ih nepokolebljivo reze, ostavljajuci samo probrana zrna da sazreju, cekajuci tramontanu sa severa da osusi sve i poveca koncentraciju secera u njima... Drugi naravno koriste inox, beton ili barrique/drvo, ali Frenk ne mari puno za to! Njegova vina fermentaciju pocinju u plasticnim bazenima koje svojerucno svakodnevno mesa (cak i bela za koja nije uobicajeno da dolaze u dodir sa kiseonikom), a onda se proces dalje odvija u amforama koje su prakticno ukopane u pod njegovog podruma. Kao nekada u anticko doba... Dugogodisnji distributer vina, poreklom iz Belgije, svoje utociste nasao je na obroncima Etne, koja mozda jedina pored Gruzijskog terena moze u potpunosti da prenese svoj karakter vinu. Govori iz srca, i otvoreno kaze da je proizvodnja vina krvav posao, da su troskovi astronomski, i da osim ako niste te srece da vam je imanje ostavljeno u nasledstvo – bolje se manite (corava) posla!
Na prolasku kroz dvoriste samo je jedan auto parkiran, Lada Niva, doduse kojoj je Frank usadio lavlje srce Peugeot-a, i uz stari alat u podrumu i casicu nadasve prijatnog razgovora, vino zaista poprima sve obrise svoga imena – Magma! Kupujemo po koju flasu za put, a Frank nas casti velikom buteljom od 1,5l samo za prijatelje, i svojerucno ucrtava obrise Etne i posvetu umesto etikete. Vredi skoro kao pehar Svetskog kupa, i vec zamisljamo izlazak iz aviona sa visoko podignutom flasom u vazuhu! Rollin’, rollin’, rollin’ on the river...

Kako se samo covek lako budi na jugu, osuncanog lica i mirne duse! Novi je dan, i put nas vodi do uspavanog trga sa 7 palmi u obliznjem mestu Modica. I ne bez razloga, jer je u obliznjoj ulicici skrivena jedna od najstarijih poslasticarnica, sto je uproscen naziv za jednog od najcuvenijih proizvodjaca cokolade u Evropi - Bonajuto. Golubovi su na trgu, lenjo je subotnje prepodne, i u prodavnicu, u kojoj je smestena i proizvodnja, dolazi svet da slatko zapocne dan... Modika je jos uvek jedno od onih mesta gde se od davnina postuje figura ’ciucculattaru’-a.

Umetnost pravljenja cokolade su na Siciliju doneli Spanci. Uostalom, nasi domacini, porodica Bonajuto, vode poreklo iz Valensije. Cak i danas, oni svoju proizvodnju zasnivaju na staroj recepturi, rucno praveci nerafinisanu cokoladu koja ne prolazi fazu mucenja u betonjerkama sto je kljucno za somotsku teksturu, finalni ukus i finocu cokolade (vidi tekst ’Hrana bogova’ od 30. aprila), ali gde se gubi barem polovina aroma kakaoa; cokoladu koja prkosi modernom coveku kome ukus diktira industrija.
U jednostavnosti je lepota, i pravi primer je cokolada Bonajuto koja sadrzi samo kakao masu, secer i eventualno zacine, poput onih klasicnih kao sto su vanila ili cimet. Ne dodaju se kakao puter, niti bilo koje strane supstance poput biljnih masti, lecitina ili mleka u prahu, koje ni tvorci cokolade, pleme Azteka, nisu poznavali.

Naravno, uz razgovor, bice tu raznih djakonija, i posle svezih sicilijanskih kanola, prhkog testa i sveze napunjenih ovcijom rikotom umocenom u pistace, mi prinosimu zrtvu bogovima probajuci za kraj 'mpanatigghi, cuvene biskvite od mesa divljaci i cokolade, tipicne za Modiku. Misticno!
Nismo ni svesni da je proslo vise od dva sata, i po izlasku nas zaslepljuje belina baroknih kuca koje se ogledaju na Suncu, zapustene fasade u svoj svojoj lepoti... Cakulamo u obliznjoj pecenjari, i uz otvorenost obicnih ljudi prebiremo stare teme poput politike i sporta. Nepoverenje prema drzavi je univerzalno, a uz arancine (krokete od rize) razumemo se na prvu loptu, viva el sud, mogao bih ziveti na ovom mestu...
Vracamo u se nas pansion samo da povratimo dah, ali nam ga odmah oduzima pogled pred nama koji nismo videli prethodnog dana jer smo dosli po mraku. Na jednoj strani prostranstvo mediterana, smiraj dana, a na drugoj, u daljini Etna sa par oblacaka iznad, ispod terasasti vinogradi, na obroncima vile veleposednika... I naravno, nas domacin, vec oduzet od kasnog rostilja koji je priredio sa svojim kompanjonima dok su (kao nesto) piturali (krecili), prica nam svoju zivotnu pricu... Ne bih mogao da zivim na severu, tamo gde je smog, pa da onda dolazim da odmorim dusu jednom u godinu dana... jug je to kompa, razumemo se... i necu da izdajem sobe za velike pare, pa da mi dolaze razmazeni doktori iz Milana kojima nista ne odgovara... ma, i ovako je ok, sta ce mi vise...
I opet kasnimo, jer uz razgovor ide vreme ciji pritisak sve manje osecamo, na jugu je sve relativno... Presvlacimo odoru na brzinu, pred nama je kruna naseg programa, vecera u jednom od najcuvenijih restorana Italije (da ne preterujemo)! Mesto: Raguza, glavni trg pored Duoma, po kome i nosi ime Ristorante Duomo; vreme: pola devet, 10. novembar 2007. leta gospodnjeg; domacin: veliki sef Ciccio Sultano. Menu govori sam za sebe, ne mesam se sefu u posao, pa samo navodim neka od jela od kojih smo probali, po licnim preferencijama, trudio sam se da uredno zapisem... Antipasti:
1) Pollo alla campagna e la sua farcia alla ragusana, gelato di foie gras e salsa al miele di sambuco e rosa canina (farm’s chicken stuffed ’ragusana style’, foie gras ice cream and honey sauce with rose and sambuco); 2) Merluzzo baccala e macco di fave alla ’trappitara’ con ’muddica atturrata’, finocchietto fritto e ricotta (cod filet with fava beans cream, toasted breadcrumb, wild fennel and ricotta cheese);
3) Triglia magiore e sorbeto al ’capuliatu’, croccante di salsiccia e succo di pomodoro (red mullet and dried tomato sorbet, salsiccia crunchy and tomato juice).

Primi piatti:
1) Spaghetti freschi con bottarga di tonno rosso, alici appena marinate e salsa al limone (home-made fresh spaghetti served with red tuna botargo, anchovies marinated and lemon sauce); 2) Spaghetti alla chitarra ’scordata’ con crudo di ricci e ’sanapuni’ (spaghetti with raw sea-urchins and wild senf sauce);
3) Ravioli di gamberi con salsa allo zafferano e finocchio croccante (ravioli filled with shrimps served with saffron sauce and fennel).

Secondi piatti:
1) Maialino nero del Nebrodi Barocchissimo!!! Con la sua farcia all’esterno, ’nzafarru’, salsa al cioccolato ’Chuao’, fagioli ’Badda Bianca’ di Polizzi Generosa (Black pork from ’Nebrodi mountains’ with his own stuffing, ’Chuao’ chiocolate sauce and Polizzi Generosa beans;

2) Pesce spada al pistacchio di Bronte con salsa di basilico e vaniglia Tahiti, pomodoro secco e lattuga al timo (Sword-fish with Bronte pistacchio, served with basil and Tahiti vanilla sauce, sun dried tomatoes, lettuce and time; 3) Turbante di spatola con caponata fredda, salsa di mandorla ’pizzuta’ d’Avola e uva passa al passito di Pantelleria (Scabbard-fish with ’mollicata’, served with cold ’caponata’, almond sauce and dried raisins in pasito di Pantelleria.

Dolci:
1) Cous cous al pictacchio con latte di mandorle... (Sweet cous cous pitachio with almond milk...);

2) Arancina dolce allo zafferano con fragoline, mojito al basilico e gelato alla vaniglia bourbon (Sweet ’arancina’ flavoured with saffron, staffed with strawberries and served); 3) Gelato di Marsala 10 anni riserva con peschetta tabbacchera sciropposa e dacquoise (1o years old Marsala riserva ice-cream served with tabbacchera peach in syroup and dacquoise). I uz par flasa vina Passopisciaro 2004, od sorte Nerello Mascalese, grozdja uzgajanog na severnim obroncima Etne na cak 1000 nadmorske visine, dalje me ne pitajte, iskreno se ne secam! It’s just the perfect day, I’m glad I spent it with you...
Sutra ce biti jos lepsi, jer idemo do Sirakuze, nekada opisivanog od strane Cicerona kao najvelicanstveniji i najlepsi grcki grad. U teatru sa 67 redova, dozivamo nekadasnju starogrcku scenu koju su Rimljani modifikovali za svoje igre. Obilazimo i nekadasnje kamene usekline koje su se koristile kao zatvor, poput najcuvenijeg Dionizijevog uha, nazvanog po tome sto su strazari odozgo zahvaljujuci cudesnoj akustici mogli cuti i najtananiji sapat zatvorenika. Srecemo grupu Spanjolki sa kojima smo se upoznali prethodnog dana, i idemo zajedno na rucak... El mundo es tan pequeño cuando tu tienes amigos! Setamo baroknim ulicama starog grada, ali bezbriznost nedeljnog (mada iz ove perspektive svaki dan na Siciliji izgleda kao nedelja) dana prekida iznenadni napad sa neba. Kao izbezumljeni trcimo u zaklon pred rafalnom paljbom ptica koje prestrasene iznad nasih glava priredjuju pravi spektakl formi bezeci u jatu od kobaca. Dugacki lungomare pruza utociste, ali uz prvi smiraj dana menjamo lokaciju.
Treca tacka baroknog trougla, Noto, osvetljen nocu pruza kulise za neobicnu igru senki, jer nas sa balkona i barkonih fasada neprestano gledaju Gargoyles, lica grotesknih crta koja imaju moc da se pretvore u kamen, i obrnuto. U znak pozdrava, skidam svoj Borsalino sesir, igra tek pocinje...
Sledeceg jutra treba da nam se pridruzi ostatak grupe u Kataniji na Suncem okupanom glavnom trgu. Kafa kosta gotovo duplo manje nego na severu Italije, i uz sorbeto od badema, cekanje predstavlja pravo zadovoljstvo... Na trgu smrkom ’kupaju’ glavni simbol grada u Liotru, tj. fontanu napravljenu od lave koja predstavlja slona koji nosi obelisk. Uzimam jos jedan sorbeto, ovoga puta od mandarine, i zivot moze da pocne.
Usporenost osuncanog trga zamenjuje zamor i vreva riblje pijace! Probijajuci se kroz gomilu ljudi izmedju tezgi, pred nama su sardelice cija briljantno srebrnasto plava krljust govori da su upecane par sati ranije, sabljarke, pa zatim crveni poker trilja, skarpina, gambera i skampi, i sve sto vam srce zazeli... Kod starog ribara, a kakav bi inace mogao biti, probamo zive sardelice, lignje, skampe - more je definitivno izvor zivota!
Sarenilo mora iza ugla zemenjuje sarenilo boja, mirisa i ukusa zemlje. Priruda nam priredjuje spektakl - pistaci, bademi, susene smokve... zacini... mahune svih boja...tikvi(ci)ce (zucchini), patlidzani, paprike... mandarine, limuni, naravno crvene pomorandze, prve u sezoni... znano i neznano voce, pre svih caco i fico d’india ili kaktusov plod koji se ovde naziva bastardun. Posto je prvi plod kaktusa nikakav, a tek drugi pruza radost ukusa i boja (bele, crvene, narandzaste unitrasnjosti), legenda kaze da je nekad davno negde iza brda neki tamo zemljoposednik sabljom sasekao prve plodove, jer mu je dozlogrdilo, uz psovke bastarduni!!! Potom mu je kaktus, kao sto se obicno zivot igra sa nama, priredio iznenadjenje. Mi obavljamo kupovinu, tj. spezu, i uz pricu sa starim zafrkantom sa slike, umetnikom svog zanata, prodavcem koji je institucija ove pijace i na cijem se licu jasno ocrtavaju prethodna vremena, idemo do lokalnog poverenika Slow Food-a i u njegovoj osteriji pripremamo rucak.

Sa punim kesama u rukama zastajem na skalinama starog grada, da ugrabim sunceve zrake i odmorim lice, voleo bih da ovaj trenutak traje vecno...
I nedugo zatim, opet smo na obroncima Etne, ovoga puta u punom sastavu i kod mnogo poznatijeg proizvodjaca Benanti cija se vina redovno plasiraju u kategoriju 3 bicchieri (3 case), sto u prevodu znaci da na skali od 0 do 100 imaju preko 90 bodova. Vinova loza stara preko 100 godina prica pricu o sredistu zemlje, vulkanskom terenu gde se spajaju africka i evropska tektonska ploca, gde izbija dim i gde crna zemlja oslikava nasu pravu unutrasnjost. Sa jedne strane, pozicija Katanije i podnozija oko Etne bila je izvor velikog bogatstva jer je zemlja toliko plodna i darezljiva, a sa druge, erupcije vulkana bile su katkad kobne za ovo podrucije.
I onda pravo u planine, u nacionalni park Nebrodi gde provodimo naredne dane. Preko ususkanih mestasca gde su ’padri santi’, gde su device Marije osvetljene neonskim svetlom, cemu bi i Jim Jarmusch pozavideo. Preko zelenih brda, palmi i borova, cempresa i drvoreda pomorandzi i limuna, do maslinjaka posadjenih na kaskadnim terenima.
Put nas vodi do crnih prasica, autohtonih sicilijanskih. Prisecam se Spanije jos jednom. Citav projekat finansiran je iz EU fondova, tako da i ovde prasici imaju odlican kvalitet zivota ukljucujuci i kucice poput igloa (out of context, primedba autora - Ra, ovo je za tebe, veliki pozdrav ;-) Naravno, sve do onog trenutka dok ne postanu kobasice, kada to postaje potpuno nebitno, tj. sto bi rekao legendarni Ljuba Moljac:
Pred izlogom mesarnice, jedno prase zivot shvata,
Gleda redom kobasice, pa im kaze, mama, tata.

Narednog jutra idemo dzipovima, jer drugacije i nije moguce, do krsnih predela poput velebitskih. Naravno, prati nas i gradonacelnik sela iz parka Nebrodi gde smo odseli, taman mu dobro doslo da ubije dan... Jos, ko veli, ma sigurno ce dobro da se pojede i popije, pa sto sam ja najgori! I bi covek u pravu, jer je cilj ovog ’cetvorotockaskog’ planinarenja poseta proizvodjacima cuvenog Provolone sira. Osecaj kada smo stigli bio je kao da smo na krovu sveta, nema sanse da ovde dopre globalizacija, nema brza hrana, nema koka-kola, samo priruda. Crvene ruke koje oblikuju sir pricaju same za sebe, posto majstora ni ’najmeridionalniji’ od svih ’talijana nema trika da razumeju. Zato gestikulacija i vunena kapa govore vise od reci... Ziveo compa!

Za sutra je zakazano probijanje drugim putem kroz centar Sicilije, tako da jezdimo nestvarnim predelima koji u planinskom delu podsecaju na Afriku. Dozivam u secanje tamno zelene obronke kenijskih planina gde se gaji caj i jedna od najcenjenijih kafa na svetu. Sanjam otvorenih ociju lavove, poput Santiaga iz romana ’Starac i more’...
Zatim sledi pitomiji kraj kojem dominiraju jesenje boje vinograda, od bordo ljubicaste do crvenkasto narandzaste. U vinskoj kuci Tasca d’Almerita docekuje nas vrt sa magnolijama unutar velikog poseda, palata sa kibicfensterima i plavo oiviceni prozori i crep raznobojnih sara koje podsecaju na vongole na kamenim kucama koje okruzuju unutrasnje dvoriste... Palmine grane priredjuju vatromet... U terakoti je crvenkasto cvece, a vetrokazi pokazuju odakle ’riba smrdi’...
Sutradan, uz jutarnju posetu jos jednom proizvodjacu vina - Planeta (taman da radosno zapocnemo dan, tj. nastavimo tamo gde smo juce uvece stali), krstarimo do drugih obala, do mesta Sciacca na jugo-zapadnoj strani ostrva. Stojim na ruzi vetrova ucrtanoj u pod i odredjujem koordinate kursa... Tri su mora koja okruzuju Siciliju. Ako je Sicilija trougao, svakoj stranici uprosceno receno pripada po jedno – Tirensko severnoj, Jonsko istocnoj i Mediteran jugo-zapadnoj. Zagledan u pravcu Afrike, jedem usoljene incune iz lokalne artizenerije...
Slike juga... Umesto kamere u ruci, odmotava se traka u glavi i slike kaleidoskopa redjaju se jedna za drugom... ostavljeni krs i otpatci, ali pored bugenvilija i starih maslina... chiaro-scuro... sporco-pulito popud ovih stenadi sa slike... kontrast jedan do drugog... cvet iz kamena... bojim se da se razumemo... I onda najbolje dolazi na kraju - Palermo, jedan od najcesce osvajanih gradova na svetu! Grad gotovo 3 milenijuma duge istorije, sa predivnim palatama i crkvama, trgovima koji odisu zivotom, zivopisnih trznica, i uopste posebnog duha.

Oblacim svoju roze kosulju u bojama lokalnog fudbalskog kluba i krecemo...

Dize me u momentu dorucak u staroj poslasticarnici prigodnog imena Alba, onda obilazak pijace i rucak u staroj ’kafani’ Antica Focacceria San Francesco. Pa ko sve to placa, snajka...
I pljusak koji se iznenada stustio daje novu boju monumentalnim gradjevinama. Od trga do trga, ulicu kroz ulicu, mi smo jedni od retkih glumaca medju kulisama koje pruza Palermo... Ja sam ulicni hodac, mnoge mi stvari nisu vazne, ja hodam, ja sam ulicni hodac, i vise me nema, ja nestajem...
Sakrivamo se za kratko u Normansku palatu, ciju je gradnju poceo Emir od Palerma, a onda nastavili normanski kraljevi. U njoj se nalazi kapela Palatina, najbolji primer upravo te mesavine arapsko-normansko-vizantijskog stila sa svojim mozaicima i drvenim plafonom. I nadasve, kombinaciji klasicnih arapskih osmougaonih zvezda koje su tako poredjane da formiraju hriscanski krst, impresivno! Konvivencija oko nas, suzivot i razumevanje vidi se i na ploci koja je pisana na arapskom, grckom i latinskom - vredi uciti...
Susimo odecu i cipele u hotelu, posluzice i rerna koju imamo u hotelskoj sobi (prvo 10 min. na 50, pa onda sat vremena na 30 uz produvavanje ;-) i idemo dalje... Za kraj, degustacija vina organizovana u palaci blizu luke zajedno sa drustvom iz Palerma koje poznaju neki clanovi nase odabrane cete. Unutra su svi skockano opusteni, znate ono - elegantene cipele, ali za svaki dan. Plave oci, jos u kratkoj suknji sa cizmama pitaju da li mogu da probaju moj Borsalino... Naravno, carrissima, il piacere e tutto mio!

Kada vas grad ocara cak i po losem vremenu, kada ste mokri kao mis, ali nalazite prisnost gde god da se sklonite, kada mozete da klopate, kupite cigare ili popijete pice u po noci, kada male stvari cine svet, budite sigurni da ste na pravom mestu.

Ogledajuci se u staklu autobusa po kisnom jutru koje nas ispraca, nisam siguran da prepoznajem osobu koju vidim, pitam se da li sam u stvari sve vreme to bio ja...

Keep on moving,
Zauvek vas,
Pablito
~ ~ ~