Pijani brod

Le bateau ivre
La tempête a béni mes éveils maritimes.
Plus léger qu'un bouchon j'ai dansé sur les flots
Qu'on appelle rouleurs éternels de victimes,
Dix nuits, sans regretter l'oeil niais des falots !
(Arthur Rimbaud, 1871)

Letim direktno iznad Alpskih vrhova prekrivenih i u ovo letnje doba belom odorom. Kao da prepoznajem Mon Blan, no nisam posve siguran sve dok pod sobom ne vidim obrise Ženevskog jezera. Saobraćaj je toliko gust da je nebo potpuno iscrtano tragovima koje motori aviona ostavljaju za sobom. Nebo nema otadžbine...

Zavaljen u svoje sedište, sa čašom belog vina, čitam Kišove misli o Parizu, gradu u kojem ću ponovo biti za manje od jednog sata:
 1959. Prvi „prelazak granice“ kod Sežane, na putu za Pariz. „Tako, reči prešli smo granicu zvuče u čovekovoj svesti kao kakva čarobna formula posle koje se otvaraju čudesna vrata i predeli Sezama, no čovek odjednom shvati svu laž i neprirodnost tih veštački stvorenih barijera, jer pored prozora voza odmiču i dalje isti večno zeleni borovi, tamne oranice, obrisi planina, jednom rečju isti neizmenjeni pejzaž koji je ostao i sa one strane. Osim vavilonskog pomjatanija jazikov, koje je samo zlobna šala bogova, ne postoje nikakve 'prirodne granice', nikakve barijere između planina i oranica i sve je to ljudska izmišljotina i prevara. 'Nebo nema otadžbine.' Ni zemlja nema otadžbine.“ („Izlet u Pariz“, Varia, 535).

Prvi susret s Parizom. „Sedim u Luci Spasa (‘Au Port de Salut') već nekoliko noćnih sati i nostalgično pripaljujem svoju gorku 'Zetu' na plamenu sveće. [...] i razmišljam o tome kako sam se ja to zapravo obreo u Parizu i sada sedim kao kakav brodolomac u nekoj intimnoj Luci Spasa. Sedim i pokušavam da se setim svojih snova o Parizu, no nikako ne mogu da vidim onu sliku što sam je pomno gradio u sebi, čitajući Bodlera, Prusta, Malarmea, Verlena.“ (Varia, 223-224).

„Volim, dakle, rekoh li, u Parizu, to što se kafane i knjižare dodiruju ramenom, kao da se podupiru (susret duhova i susret ljudi); ne volim strukturalistička književna kvazinaučna mudrovanja, taj plemenit i uzaludan napor da se misao svede na ajnštajnovsku formulu (jer znam ruske formaliste, znam Šklovskog, i znam da se delo može raščiniti na proste činioce kao sat, i da se može ponovo sastaviti da kuca kao ljudsko srce); ne volim sveopštu politizaciju francuske kulture, njenu 'angažovanost', njeno sartrovanje, njeno trovanje čistih pesničkih vrela; volim kako Pariz reaguje na aktuelna zbivanja; živo, strasno, pristrasno; ne volim nombrilizam, parisko, francusko manihejstvo, gde se sve svodi na uprošćenu, besmislenu formulu levo i desno, kao na dan poslednjeg suda, gde pariska inteligencija, davši sebi prerogative Boga i sudije, baca grešnike na jednu a pravednike na drugu stranu, bez suđenja i bez opoziva; volim pokretnu biblioteku metroa, tu sporednu Nacionalnu biblioteku na točkovima; ne volim da slušam parisku inteligenciju koja se do zamora služi jednim te istim referencama: Marks, Mao, Frojd, Sartr, a nikad, ili skoro nikad, Montenj, Bodler, Flober, Kami...; volim toleranciju Pariza, gde ima mesta za svaku tendenciju, ideju, političku i književnu, taj široki spektar oprečnih mišljenja koja žive pod istim krovom kako kakva velika, bučna i zavađena porodica; ne volim kratko pamćenje pariske inteligencije, koja je odbacila sumnju, taj najdragoceniji intelektualni kompas, i godinama strasno grešila protiv istine, protiv očiglednosti i protiv slobode; volim njenu brigu za slobodu, jer i kad je grešila protiv istine i to je činila iz brige za slobodu; ne volim njenu neinformisanost, njenu nečuvenu lakovernost, njenu naivnu 'veru u progres', njen staljinizam kojeg se s mukom oslobađa; volim njenu spremnost da se pokaje, da prizna svoje dojučerašnje zablude i svoje dojučerašnje grehe“ (Homo poeticus, 177-178).

Sa čudnom setom vraćam se kafeima Pariza i nekako po osećaju prepoznajem stare lavirinte grada. Kafeima u kojima gubim vreme; bolje rečeno, kafeima u kojima osećam vreme koje lagano teče... Gde se za majušnim stolovima, uz vrevu ulice rađa novi dan... Kafei zaista daju svu slobodu ovog sveta...

Au café du temps, je suis retourné
Un jour où rien n’allait plus
J’avais peur d’être déçu mais rien n’avait changé
Bonsoir amis bienvenu,
La patronne m’a reconnu malgré mon costume de notable
Et comme si elle m’avait attendu
Elle m’avait gardé la même table
Au café du temps perdu, j’allais quand j’étais riche,
De tous ces riens dont on se fiche quand on a pignon sur rue
Au café du temps perdu, j’allais retrouver la bande
Et les promesses en sarabande d’un avenir non avenu
(Au café du temps perdu, Salvatore Adamo)

Dotičem dah studentskog života preko mojih starih i novih prijatelja. U zabačenom kutku grada pijemo kir... Uz blagoslov ’Naše Gospe’, stare dame, zavijamo po koju i sa dozom prezira mašemo fureštima koji prolaze pored nas u turističkim brodovima duž Sene... Bazamo avenijom Parmentier do retkih klubova koji su još uvek otvoreni…

Onog istog Parmentier-a koji je proslavio krompir kao izvor hrane u Evropi. Kada je bio zarobljen od strane Prusa, u zatvoru beše primoran da jede krompir koji je u to vreme u Francuskoj jedino služio kao stočna hrana. Po izbavljenju iz tamnice, vrativši se u Pariz, predložio je upotrebu krompira u ishrani ljudi i zahvaljući njegovim naporima, krompir je proglašen jestivim 1772. godine od strane Medicinskog fakulteta u Parizu. Medjutim, sve do loše žetve koju godinu kasnije kada je glad zakucala na vrata, krompir nije bio u potpunosti prihvaćen.

Sutradan, ne dozvoljavam da pobedi mamurluk, vec hvatam prve zrake Sunca pod ruku, pokušavajuci da mi ne pobegne mirnoća nedeljnog jutra. I za tili čas sam na pijaci u ulici Mouffetard okružen grajom prodavaca i mirisima koji mame. Dan dobija boju uz ples starih parova praćen crkvenim horom. Okružen sam zivotom, malim prodavnicama tajni. Imena sireva odzvanjaju i sada dok ovo pišem nepogrešivim redosledom kojim sam ih probao: kozji Autun iz Burgundije, pa Picodon iz doline Rone, Banon iz Provanse, Saint-Maure de Touraine iz doline Loare, a onda kravlji Reblochon iz Savoje, Aisy i Epoisses iz Burgundije... ’Mon dieu, chaise longue, petit pois’, što bi rekao Derek ’Del Boy’ Trotter! Ili u bukvalnom prevodu ’Bože moj, ležaljka, grašak’ ;-)))

Pa onda malo vina, red je, tek da nastavimo dalje uz priču sa lokalnim prodavcem. Sada se već bolje osećam, još jedan gutljaj, pa pravo preko ulice do ribarnice gde se čisti tezga, a preostale ostrige daju u bescenje…

Iz obližnje muzičke kutije probija se glas Berry:

Prendre l'air, parler à quelqu'un
Avoir l'air d'aller plutôt bien
Déjeuner, y penser au moins
Tenir, tenir, tenir debout et demain…
Décoller de mon traversin
Faire une liste de trucs qui vont bien
M'y tenir, essayer au moins
Tenir, tenir, tenir debout et demain…
(Berry, Demain, sa albuma Mademoiselle, 2008)

Neverovatno koliko u Parizu ne osećam umor, opijen šetam bez prestanka, potpuno navučen na sve što me okružuje… Kupujem L’equipe i sedam na bierre trapiste... Uz propisnu čašu iz koje se služi ovo pivo, a koja liči na sveti gral čitam o fudbalskom klubu Bordeaux koji proslavlja titulu prvaka posle deset sušnih godina… Da li je Gourcuff pravi naslednik Zizou-a?

Bezuspešno pokušavam da dodjem do karata za Roland Garros. Ali, to i nije poenta, uživam u samoj potrazi posmatrajuci lica u redovima pored terena na obodu Bulonjske sume…

Prisećam se teksta jedinog, najvećeg, omiljenog Yannick-a Noah-e:

De paris ou d'ailleurs
Si tu me suis
On prendra le meilleur
Tout est permis
Et si ca nous va bien
On ira encore plus loin
(Yannick Noah, Destination ailleurs, sa albuma Charango, 2006)

~ ~ ~

Prvo jutro van Pariza je na proplanku iznad mesta odakle potiču Burboni, pa i po njima nosi ime – Bourbon l’Archambaud. Sazidavši utvrdjenje sa 15 tornjeva odavde su krenuli u osvajanje Evrope... Baš iznad starog mlina, tu, baš tu pored jezerceta, tri koraka od starog hrasta, sa pogledom na krovove, fasade obrasle puzavicom i tri preostala tornja, doručak na drvenoj (zar ste sumnjali da bi mogla biti drugačija) klupi stvoren je da traje večno... U blagoj izmaglici novog dana sažimaju se prostor i vreme...

Mesto je inače od XVII veka poznato po izvorima termalne vode, pa su se tako najčuvenije dame tog vremena poput lepe priceze Conti brčkale u njemu. Uprkos svim dekadentnim težnjama, mi ipak nemamo vremena za mahanje ručicama, već odmah nastavljamo dalje... U stvari, ne baš odmah, ne na suvo, ne pre nego što popijemo penušac da veselo dočekamo novi dan pred nama. U pakao ćemo inače stići pre svih! I kako kaže Raša Todosijević: ’Onaj koji je navikao na kavijar, tartufe, skupe morske specijalitete, polupečene bifteke, šampanjac ili francuske kulinarske koještarije svakako da će u pakao stići bar 10 minuta pre mršavog sirotana’. Nema veze, je m’en fous, život je samo jedan!

~ ~ ~

Dve reke smo već prešli prethodnog dana.

Loaru, zvanu vrt Francuske i njenu dolinu koja je kolevka francuskog jezika i koja se, što je za mene još važnije, odlikuje kozijim sirevima i najvećom raznovrsnošću sortimenata vinove loze od svih francuskih regija. Dok neki (a uvek se nadje pojedinaca) sa velikom pažnjom razgledaju dvorce Chenonceau, Chambord, Amboise, moju pažnju zaokupljaju isključivo sitni detalji kao što je kuhinja dvorca Chenonceau, mesta gde su se spremale djakonije za Katarinu Medići, koja je priredjivala spektakularne noćne žurke, pa je i prvi vatromet u Francuskoj izveden upravo tu. Malo dalje je Chambord; ušavši, imam viziju spaljenog nameštaja, parketa i uostalom svega što je moglo da gori u revolucionarnim danima 1792. godine.

Ali, jos više me zanimaju vinogradi u okolini tih istorijskih gradića i dvoraca, kojima nažalost ne posvećujemo dovoljno pažnje, jer nas put ubrzo vodi dalje. Utisci iz Centralnih vinograda Loare se nisu ni slegli, a mi smo već u Moulins-u, prestonici Burbona, prešli L’Allier, drugu reku na putu ka vinogradarskom centru sveta.

~ ~ ~

Tamo gde je nastao pojam ’terroir’, gde je sklad sa prirodom, tradicija i znanje prethodnih generacija, gde je civilizacija... Tamo gde se vino pušta da stvara samo sebe, kako kaže stara izreka ’Laissez le vin de se faire’... Tamo izmedju Dižona i Liona smestila se Burgundija...

Deo autoputa je zatvoren, te nam to pruža iznenadnu priliku da idemo neistraženim seoskim putevima. Prekom preče, naokolo bliže! I sam GPS je zbunjen, pa se neprestano preračunava. Nama medjutim on ni ne treba, uživamo u pejzažima, raspitujemo se o raspoloženju u narodu. Kao uz pomoć mahovine, mi se orjentišemo prema seoskim farmama. Pomaže gastronomsko znanje, zapadno od grada Mâcon-a su farme najčuvenije rase goveda Charolais, a na istoku, sa druge strane reke Saone, su čuveni pilići iz regiona Bresse.

Oko nas nema nametljivosti. Za razliku od Bordoa gde su trgovci i biznismeni, ovde su vinogradari. Burgundijski vinogradi vlasnički su izrazito kompleksni. Postoji mnoštvo malenih vinograda, tako da je broj proizvedenih različitih vina veoma velik, dok su količine pojedinih etiketa zaista male. Zato pojedine flaše dostižu astronomske cifre! Ali, nema ni traga uobraženosti. Ljudi nas dočekuju široko i njihova jednostavnost je zarazna. Ovde u Burgundiji se čak ni posedi ne nazivaju Château kao u Bordou, već Domaine što možda nema tako željeni komercijalni ’noble appeal’. Pričamo o tržištu, i kao što primećuju naši domaćini, u Rusiji se prvo probiju Šampanjac i Bordo, pa tek onda polako posle nekoliko godina dolazi Burgundija...

Na uskom pojasu krečnjackog terena sa primesama puderastog šljunka i gline, pored magistrale broj 74, takozvanog puta velikih vina, odzvanjaju poznata imena... Gevrey Chambertin, Morey-St-Denis, Chambolle Musigny, Flagey Echezeaux, Clos de Vougeot, Vosne Romanée, pa onda Aloxe-Corton, Puligny-Montrachet, Chassagne-Montrachet, Pommard, Volnay...

Dugi su dani koji slede, kao i priče koje okružuju vino... Poput one o Karlu Velikom (Charlemagne), po kojem nosi ime jedna od najčuvenijih apelacija iz sveta belih vina – Corton Charlemagne. Priča kaže da je njegovoj ženi već bilo dozlogrdilo od raznih ostataka hrane i vina koji su se skupljali na njegovoj dugačkoj bradi, pa je, da malo popravi situaciju, naredila da se posade bele sorte u ovom kraju kako bi barem trag na Karlovoj bradi bio manje uočljiv posle brojnih bahanalija... U zoni crnog burgundca (pinot noir), zasadjen je šardone i ostalo je istorija...

A kada prodje vreme u vinogradu i podrumu, sledi poseta vinotekama. Ozbiljan posao, verujte mi na rec! Vino ne gledate na rafovima, jer će svaka ozbiljna enoteka imati toliko flaša da kada kročite unutra dobijete tri debela toma vinskih lista, pa vi birajte... A to je još teže, imajući na umu da je u vinoteci lokalna ekipa pijanaca, pardon ljubitelja vina. Samo da parafraziram Claudio-a Caniggia-u: ’Ako je vino alkohol, ja sam alkoholicar’. Dakle, lokalna ekipa koja zna toliko o vinu da najozbiljnije daje savete uglednom proizvodjaču, tipa ’dobar ti je ovaj šardone, ali čini mi se da si ga držao u buretu nedelju dana više nego što je trebalo’! Sa najvećom pažnjom biramo par flaša koje ćemo poneti sa sobom, osećam tremu pred auditorijumom. Ali, kada se lokalna ekipa složi sa vašim izborom, znate sigurno da niste pogrešili! Sa poštovanjem nas ispraćaju dovikujući da se vino pravi da bi se sećali, a ne da bismo zaboravili... Le vin c’est fait pour se souvenir, pas pour oublier...

~ ~ ~

Mediteranu se vraćamo u starom ciganskom kraju Arla, nazvanom ’Le quartier de la Roquette’. Zingaro nel cuore, per sempre... Mešaju se mirisi sa karakterom juga, mešaju se društvene klase, generacije i različito poreklo stanovnika ovog grada... Lepotu nose sa sobom... Izmedju trošnih kuća u uskim ulicama gde se nekada uz obalu Rone transportovala so, pšenica, kamen i naravno riba, Arl izgleda egzotično i prljavo u isto vreme, baš onako kako ga je na svojim slikama opisao Van Gog...

Tokom svog kratkog boravka u Arlu izmedju 1888. i 1889. godine, naslikao je preko 300 dela, potpuno opčinjen okolnim pejzažom i svetlošću... Jarko žuta i ultramarin plava igraju pred našim očima...

Još malo o vetrovima... O maestralu (mistral) koji je zaslužan za čistoću vazduha i savršeno prelamanje svetlosti, što je i privuklo impresioniste u ove krajeve… Hladan, jak i suv, dolazi u refulima sa severa i ubrzava u fijucima dolinom Rone, sušeci vinograde na svom putu i darivajući im zdravlje...

Njegov dah osećamo u punoj snazi na vrhu litice gde se smestio Les Baux de Provence, kameno seoce sa čijih se pitoresknih ruina pruža jedan od najlepših pogleda u Francuskoj... Preko njegovih stena pravo prema Sredozemlju sve do ogromne delte Camargue gde je dom velikog broja ptica, medju njima i ružičastog flaminga, i gde takodje raste cenjena crvena riža...

Osećam more na koži, u nozdrvama, dozivam ga u ušima, i gotovo da mi se prividja pred očima... Jedva čekam da vidim Azurnu obalu, ali ne skupe jahte Sen Tropea, glamur Kana ili napirlitane turiste... Bežim na tržnicu u Antibu koja se po završetku radnog dana pretvara u skup nepretencioznih restorančića...

I šta ostaje osim sunčane terase pod vinovom lozom... Tek po koja maslina da isprati karaf vina... Možda pastu sa sveže izvadjenim morskim ježevima i riblju corbu, ako ste te sreće... Da isprati dobro društvo i priču kojoj nema kraja... Da isprati pobednički udarac, la bocciata-u koja u poslednjem pokušaju izbija protivničku kuglu ispred cochonnet-a, tj. pallino-a, u narodu inače poznatog kao bulin... Fanny paie à boire! U prevodu, u boćanju, plaća onaj koji gubi sa nulom!

~ ~ ~

Nous sommes les marins perdus... Mi smo izgubljeni mornari... U noćnoj vožnji na autoputu prema Parmi, osećam radost i melanholiju što se ponovo vraćam u mesto koje je postalo moje, osećam ’saudade’, a vanzemaljski glas Terry Callier-a se savršeno uklapa u atmosferu...

Au revoir, she said

She’s out of my life, out of my head

So difficult to know which way to choose

And she’s gone c’est ça

Can I go on - je ne sais pas

Got to find a way to loose the Paris Blues…
(Terry Callier, Paris Blues, sa albuma Lookin’Out, 2004)

~ ~ ~

Mi alma negra por una chocolatina

Šta reći o zemlji gde je pivo jeftinije od vode, a benzin od piva! Dosta dobar početak priče, složićete se…

Već prilikom sletanja na aerodrom, vegetacija govori da nismo na starom kontinentu. Que maravilla, visoke planine obrasle tropskim zelenilom uzdižu se tik uz obalu, praveći prirodnu branu iza koje se sakrio Karakas, glavni grad Venecuele.

Samo ime ove latinoameričke zemlje je, barem se tako romantično veruje, dao Amerigo Vespuči (Amerigo Vespucci) kada je predvodeći ekspediciju došao do poluostrva Guahire gde su sela bila podignuta iznad vode, što ga je podsetilo na Veneciju. Nazvao je region mala Venecija, ili na španskom - Venezuela.
A u njoj je uvek bilo šarenilo prizora i pejzaža, jer Venecuela ima visoke vrhove Anda, prašumu Amazona i najdužu obalu Kariba duž koje se pružaju peščane plaže, tropska ostrva i koralni grebeni. Idealno za prve korake u novom svetu, za početno otkrivanje Latinske Amerike.

~ ~ ~

Sve utiske sa ove jednomesečne avanture teško je pobrojati. Ipak, krenimo redom od Karakasa gde mi je bila baza.

Ovaj šestomilionski grad smestio se na 900 metara nadmorske visine dajući svojim stanovnicima, Karakenjosima (Caraqueños), osećaj večitog leta u kojem se temperature tokom čitave godine kreću oko 27 stepeni. Rastao je sporo do kraja XIX veka, nikada kao glavna tačka španskih kolonista, tako da je svoju modernizaciju doživeo sa velikim betonskim konstrukcijama koje dominiraju gradom.

Velike klasne razlike odmah padaju u oči. U gradu u kojem je rođen Šakal, aka Ilič Ramirez Sančez (Ilich Ramirez Sanchez), jedan od najozloglašenijih plaćenih ubica, one se do bola jasno ocrtavaju. Na kilometarskim gradskim arterijama od zapada do istoka, na tako relativno malom prostoru smestili su se i visoka klasa bankara i nafnih ‘Dallas J.R.’ tipova, ali i stanovnici karton naselja (barriosa) u potrazi za ‘boljim’ gradskim životom. Jedno im je svima zajedničko, reklamni panoi! Zvuči poznato, zar ne? Lajtmotiv, glavni pokazatelj nereda i odsustva institucija, a neki bi rekli tržišne ekonomije i dovitljivosti građana. U svakom slučaju, bilo da se radi o šarenim barakama ili o fasadama poslovnih solitera u centru grada, sve se izdaje kao reklamni prostor. Reklama je toliko da one naprosto gube svoj smisao, jer ih u tolikom mnoštvu i nije moguće razlikovati. Sve zajedno sa parolama o novim socijalnim programima koje sprovodi vlada. Zato su najmoćnije multinacionalne kompanije svoje instalacije postavile na vrhove solitera, pa se tako na panorami grada ističu ogromna lopta pepsi-kole i džinovska crvena šolja neskafe. Che porcheria! Paradoksalno za zemlju sa jednom od kvalitetnijih kafa na svetu, zemlju koja prkosi američkom liberalizmu.
Uticaj Sjedinjenih Američkih Država je veliki, i po tome Venecuela više pripada Srednjoj nego Južnoj Americi. Nacionalni sport je bejzbol, pa čitav grad staje kada igraju domaći Lavovi (Leones) iz Karakasa. A svoju sofisticiranost svi slojevi društva dokazuju pijenjem viskija koji je na neki način prerastao u nacionalno piće broj jedan.
U gradu svi voze kao Huan Pablo Montoja (Juan Pablo Montoya) i kao da se pripremaju za predstojeću sezonu formule 1! Postoji samo jedno jednostavno pravilo - prednost ima onaj ko je ispred. Barem do prvog zavoja, 200 na sat u krivinu, gde se može obići sa unutrašnje strane! U špicu, gužve u saobraćaju su neverovatne, jer pored tako jeftinog goriva (pun rezervoar za terenac, dakle 60-ak litara, stoji manje od jednog dolara, verovali ili ne) nema podsticaja da se ne vozi, pa u gradu ima preko 2 miliona automobila. O pogubnom uticaju na životnu sredinu i da ne govorimo. Vozni park je šarolik, kao i sve ostalo, i lepeza ide od najluksuznijih džipova do sklepanih modela poput onih iz ‘Pobesnelog Maksa’. Crveno ne postoji, samo uključite brisače da pokupite pešake koji su se drznuli da pređu ulicu. Buka je u modi, jedna ruka je uvek na sireni, dok druga opušteno visi kroz otvoreni prozor. Osećam se jednostavno kao kod kuće! Nikako ne uspevam da sakrijem osmeh, dok društvo iz ostatka Evrope, pre svega Norveške, u neverici traži pojas na zadnjem sedištu, misleći na svakoj raskrsnici da je sudar neizbežan. Trotoari u centru ipak nose jednu novinu u odnosu na naše prostore, koju sam moram priznati viđao i u drugim zemljama sličnog senzibiliteta vozačkog puka, poput Turske na primer. Izdignuti su toliko da se ni uz pomoć trika ne možete parkirati ispred svog omiljenog lokala, čak i da imate oklopno vozilo. To se zove ‘closing the policy cycle’, komplimenti!
Sa balkona posmatram Karakas i uspinjaču koja ide na planinski masiv koji grad odvaja od mora. Izlet na vrh El Avila ostavljam za drugi dan, kada se raziđu oblaci… Vatrometi pršte po gradu, jer je vreme praznika. Uzimam arepas, lepinje od kukuruznog brašna punjene tako da i pored višegodišnjeg iskustva sa girosima i ostalim đakonijama ne uspevam da se ne uflekam. ‘Tranquilo hermano, tranquilo’ govorim sam sebi, opusti se… Uživam u trenutku uz Cuba Libre, spremajuci se za čas salse sa devojkom sa Barbadosa…
U takvom tempu dane koji prolaze ne stižem ni da registrujem, broj koktela Cuba Libre tampoco! Opija me energija ljudi koja daje boju životu, radost i spontanost koju je sve teže sresti u atrofiranoj Evropi. Nema stega, dakle sve je mnogo izraženije – i ono dobro i ono loše, bas onakvi kakvi su zaista ljudi.

Osećaj za vreme ne postoji. ‘Mañana, mañana, tranquilo’, sve ćemo završiti, samo što to mañana ima krajnje fleksibilno značenje. Dakle, uvek imajte spremnu literaturu i Cuba Libre, naravno, i strpljivo čekajte, od aviona do gostiju koji vam dolaze na večeru…

Čekanje dakle prihvatam kao deo svakodnevice i u takvim pauzama čitam o nacionalnoj ikoni Simonu Bolivaru (Simon Bolivar). Rođen u Karakasu, školovan u Španiji i Francuskoj gde biva inspirisan radovima Rusoa (Rousseau) i Voltera (Voltaire), vraća se nakratko u Latinsku Ameriku. Međutim, kada mu žena umire, odlučuje da još jednom pređe Atlantik i u Francuskoj upoznaje lidere revolucije. Godine 1812. preuzima vojno vođstvo od generala Mirande (Sebastian Francisco de Miranda y Rodriguez) i u periodu koji sledi oslobađa ne samo Venecuelu, već i Kolumbiju, Ekvador, Peru, Boliviju… Njegov san o zajedničkoj državi Kolumbije, Venecuele i Ekvadora – velikoj Kolumbiji – gotovo da se nije ni ostvario, a separatističke težnje su eskalirale. Odbačen i progonjen, podnosi ostavku i kreće na novi put prema Francuskoj, ali pre isplovljavanja iscrpljen i siromašan umire u Santa Marti. Zagledan u daljinu, ležeći u vreći za spavanje između dva drveta, reći će: ‘Bile su tri velike budale u istoriji: Isus, Don Kihot i ja’!
U El Atilju, malom gradiću kolonijalne arhitekture koji se vremenom utopio u golemu prestolnicu, sada je pregršt restorančića i ateljea u uskim uličicama oko glavnog trga. Pričam sa čistačem ulica koji psuje što omladina toliko baca otpatke, ne poštujući svoj grad, i dok kupujem rum, kakao i kafu, u lokalnom kafiću čuje se Manu Čao (Manu Chao)…

Otro Mundo
…calavera no llora, serenata de amor
calavera no llora, no tiene corazon
calavera no llora, serenata de amor
soñe otro mundo tan lejos y tan cerca
soñe otro viaje cuatro caminos cinco destinos
soñe la risa soñe la ilusion
soñe otro mundo
soñe menos joda
soñe una mañana que
al fin se podia
soñe de un amor de noche y de dia
soñe la fortuna soñe la alegria
soñe de la luna que no se rendia…

~ ~ ~

Posle Božića, prva avantura je predamnom. Na istok prema delti reke Orinoko, tamo prema Trinidadu… Idemo na Venecuelansko-norvešku svadbu, sudar kultura, the ultimate test.
Avion koji nas vodi prema Puerto Ordazu nosi ime San Pablo! Nomen est omen, biće sigurno veselo, samo da sletimo u jednom komadu. Na aerodromima, kao i u samom avionu klima razbija, tako da osim knjige za čitanje kada čekate avion ili bilo koje drugo prevozno sredstvo koje naravno kasni, obavezno ponesite vuneni džemper. To nisam znao, pa jedino Cuba Libre uspeva da me zagreje!
Nisam ni sleteo, a već se osećam kao u telenoveli. Hotelska terasa sa pogledom na vodopade nosi naziv Ljovisna (Llovizna). Klapa prva, neka spektakl počne…

Odlazimo u crkvu na obodu grada, tamo gde se spajaju reke Karoni i Orinoko. Crna i bela reka. Crna boja uglavnom znači da u vodi ima malo hranljivih sastojaka, tako da nema organskog raspadanja. Uglavnom su sve desne pritoke Orinoka crne boje, dok sama njegova boja zavisi od pritoka. Što ste bliži delti, ona postaje sve svetlija… To je jedan od najvećih ekosistema na svetu koji sadrži više ribljih vrsta od čitave Evrope i Severne Amerike.

Spoljašnjost crkve na obodu odiše modernim stilom, i pomalo naslućuje kič enterijera. Na oltaru se iza sveštenika nalazi ukrašeni bor, sve sa svetiljkama iz ‘tržnog centra na otvorenom’ koje sve vreme menjajući ritam daju komičan ton svemu što ‘padre padre’ ima da kaže. Približava se zakazano vreme venčanja i osim preciznih Norvežana, od mlade ni traga ni glasa; od gostiju jos manje! Drama je u vazduhu, a nervozni padre padre opominje na časovnik. Jedino je njegov merodavan. Prva epizoda sapunice donosi zaplet. U drugoj, gledaćete ubeđivanje sa padre padreom, koji odbija sve napade, jer ima zakazano krštenje. Tarifa je ista, od plebsa se dosta dobro zivi. Počinje krštenje i svi su zbunjeni, gde je nestala mlada, a o gostima i da ne govorimo; da li još ima šanse? Svi su uvereni da je sve otišlo u Honduras, ali to je prvo pravilo telenovela – sve izgleda suprotno od onoga što jeste; baš kada sve izgleda beznadežno, dolazi uplakana mlada! U trećoj finalnoj epizodi sledi epilog, olakšanje i suze radosnice. Padre padre uzima bonus i posle krštenja uspeva da u svoj gusti raspored uglavi venčanje. Mladoj sređuju šminku, dolaze i prvi gosti iz Venecuele, i svetiljke dobijaju još veseliji ritam. Padre padre fundamentalista govori pravo iz pakla, samo uz svevišnjeg možete spoznati pravo značenje! Njegov pogled prži sve prisutne, opominjući da je ovo Isusova kuća, da smo prekardašili i da sve, osim tihog aplauza uvek objektivne publike, nije dozvoljeno. Naravno, ako i zgrešite, nije toliko bitno, uz odgovarajuću nadoknadu ponudiće vam iskupljenje. Poljubac mladenaca, olakšanje u vazduhu, gol u zaustavnom vremenu!
Napolju se u međuvremenu već odavno smračilo i kada stignemo do restorana gde sledi proslava, više se ne vidi ni prst pred okom. Umesto terase, venčanje se organizuje unutra, zajedno sa pingvinima. Ovoga puta nema ni Cuba Libre da me zagreje, jer se pije viski koji su rođaci prelili u lokalnoj destileriji. Kao retko kada degustaciju zaustavljam na čulu mirisa. Nema nažalost ni igre, jer prvo slede prigodni govori, a to može da potraje… Kuco, maco, mi cielo, mi alma, mi corazon, pa tako u nedogled! A svi moraju da se pokažu, možda se upeca još neki zet iz razvijenih zemalja. I dok Norvežani prikazuju slike mladoženje u raznim fazama razvoja uz ‘duhovite’ komentare i muziku Boba Marleja (Bob Marley), za mladu i drugarice to je lakše. Pod utiskom estrade, organizuju 5 zadataka koje mlada mora da ispuni dok je one snimaju, da bi se sve završilo modnom revijom bikinija. La vida es un carnaval, que experiencia! Jedan od rođaka mi, iako me vidi prvi put u životu, pokazuje ‘člansku kartu’; sad je kod Čaveza (Chavez), pa je brži od sebe. Drugi koji liči na Ronaldinja (Ronaldinho) hvata mladinu čipkanu podvezicu, i ponosan trči počasni krug, sve dok ne otkrije da je buket osvojila najdeblja od svih drugarica kojoj zubima mora da je stavi na nogu. Čak i za Ronaldinja, mnogo je kume! Mučenik puzi, muči se, ali ne ide nikako, pa ne ide, i onda miracolo, milagro! Lucidnim potezom uspeva i odjedanput počinje totalno ludilo, počinje la hora loca. Odjedanput su se svi tam-tamovi sveta stvorili na ovom mestu, trubice, mašnice, pena za prskanje je na sve strane i idemo u vozić; kad je bal, nek je bal! Plešemo uz vatromet do duboko u noć… ‘Jer to je mala moja, rok-end-rol’!

~ ~ ~

Za novu godinu idemo prema zapadu, autoputem prema Marakaibu, do Marakaja, pa onda preko visokih vrhova nacionalnog parka Anri Pitie (Henri Pittier). Uzbrdo do samih oblaka na 2000 m, preko prevoja, pa onda niz strme tropske šume koje se spuštaju do peščanih plaža Kariba… Put je toliko uzak i izlokan od mnogobrojnih potočića, da autobusi upotrebljavaju brodske sirene ne bi li upozorili na svoj dolazak iza krivine. Ojačanih motora i ofarbani u šareno, sa raznim motivima od Real Madrida do belog anđela, ne mare puno za ostale i kao da dolaze direktno iz pakla.
Nekako stižemo, smešteni smo u Ćoroniu koji se kao i ostala mesta u okolini nalazi na par kilometara prema unutrašnjosti, jer je nekada bilo presudno imati dovoljno vremena za zaštititu od gusara. Šarene i okićene kućice u kolonijalnom stilu, žamor i graja na ulicama, ritam rumbe i salse, bubnjevi koji su deo zivota, rečica koja prolazi kroz mesto, gužva, poezija slobode i stvarnosti… Idem putevima kakaoa u susedno mesto Čuao. Kakao iz Čuaoa važi za gran cru kakao sveta, neki kažu i najbolji koji možete naći na kugli zemaljskoj. Kao i u svim ostalim mestima u Venecueli, poput Barloventa ili okoline jezera Marakaibo, na potezu Okumare–Ćoroni–Čuao raste najfinija sorta – Krioljo. Nažalost, danas Krioljo predstavlja samo 1% svetske proizvodnje, što zbog veće konkurencije koja je nastala kada su preovladale otpornije sorte Forastero i klon Trinitario, a što zbog toga što je nafta preuzela primat u Venecueli, pa niko više nije obraćao previše pažnje na kakao.
Čuao je takođe neobično mestašce koje je i dalje naseljeno robovima ‘ukradenim’ iz Afrike. Oni su zadržali tradicionalni način života koji se u drugim ćoškovima Latinske Amerike uglavnom izgubio ili izmenio, pa su ritam muzike i plesa i magija života tu još živopisniji.
Plantaže kakaoa nalaze se na visini od 200 do 400 metara uz samu obalu prema unutrašnjosti tropske šume čija vegetacija pruža zaštitu kakao drveću koje traži senku. Danas su plantaže od oko 200 hektara vlasništvo kooperative koja ima 40-ak članova. Sušenje zrna kakaoa posle fermentacije, kao i društveni život vodi se na prostoru ‘Patio’ pored crkve koji dominira centrom ovog mestašca. Pored se nalazi zgrada za skladištenje kakaoa, gde su još uvek smeštene tradicionalne alatke koje se koriste prilikom branja, seče i obrade kakaoa. Izolovanost mesta do kojeg se može doći samo barkom iz susednog Ćoronia, kao i specifična kultura ovih ljudi sačuvali su tradiciju. I dalje se koristi stari irigacioni sistem koji omogućava da biljka daje plod 3 puta godišnje.
Na povratku, priznajem da sam ipak najsrećniji kada plovim barkom, gledajući novi svet i šumu palmi predamnom… I tek kada Sunce počne da zalazi, talasi se polako smiruju…
Kao što kaze Tonino Karotone (Tonino Carotone):

Bahia
…Me saluda el mar, me regala su brisa,
Y me quema con la sal que se pega a mi camisa
El color oscuro, y el olor a petroleo,
Respirando el humo que me vuelve loco,
Bahia, bahia, bahia…

~ ~ ~

Gran Sabana je nepregledna savana, gde su ravne planine, gde se vodopadi pojavljuju iza svakog rečnog estuara, gde se vraćate ‘prirudi’… Put nas dalje vodi baš tamo, pravo prema tromeđi sa Brazilom i Gvajanom gde je najveći vrh ravnih planina – Roraima, ’majka svih voda’ na jeziku lokalnog Pemon naroda.
Južno od reke Orinoko leži nepregledna prašuma Amazona, nenaseljena, gusta i neprelazna. Tu se nalazi više od 2 milijarde godina stari masiv misteriozno spljoštenih planina, nazvanih tepuis, sa kojih se okomito spuštaju vodopadi. Između ostalih, i najveći vodopad na svetu – Salto Anhel, sa preko 1000 metara slobodnog pada!
Izgubljen svet, izdvojen, nestvaran, mističan… Svet koji potiče iz vremena kada su Južna Amerika, Afrika i Australija bili povezani u jedan kontinent. Izolovani od civilizacije stotinama kilometara tropskom džunglom, kao i od donjeg nivoa strmim liticama, gornji sloj ovih planina ima najveću koncentraciju endemskih vrsta na svetu. Prisećam se savana Afrike, Dejvida Belamija (David Bellamy) i Opstanka…
Salto Anhel ne nosi ime po svojoj božanskoj lepoti, već po pilotu Džimiju Ejndželu (Jimmie Angel) koji je prvi video ove vodopade na povratku iz jedne od svojih ekspedicija u vreme kada je Gvajana bila el dorado za sve pustolove ovog sveta. Ali, Džimiju, poznatom po lovačkim pričama, niko nije verovao. Zato je da bi ih razuverio, naš junak seo ponovo u avion, ovoga puta sa svojom ženom i dvoje prijatelja, i krenuo u potragu… Na nesreću, avion ga je izdao i više nije mogao da uzleti sa zaravni, pa je tako bez hrane krenuo u jedanaestodnevnu odiseju povratka u civilizaciju. Uspevši da se nekako vrati, doživeo je potvrdu njegove priče o džinovskim vodopadima, a njegov avion sada stoji ispred aerodroma u Siudad Bolivaru.
Putevima naseg Džimija, od Suidad Bolivara idem malim klipnim avionom do Kanaime, na samom obodu spljoštenih planina. Pilot definitvno ima iskustva – star je preko 70 godina! Niko neće da sedne napred, što ja rado prihvatam. Kao co-pilot brzo učim sve što je neophodno, ako šefa strefi srčka, da barem mogu da spustim avion. Nije mi svejedno, verujte mi!
Čitava avantura podseća me na Bosanca u Kanadi, na priču o ‘Grtalici i snijegu’. Na početku oduševljenje koje međutim vrlo brzo prelazi u očaj!
Priroda je definitivno nestvarna. Let nekako preživesmo, i po izlasku iz aviona, idemo prvo kamionetom, pa onda još dva sata pešice do reke. Oko nas u prečniku od više stotina kilometara nema civilizacije. Bože, kako je ovde mistično! Sedamo u čamce i gonimo ih uzvodno, stremeći ka prošlosti… Sunce sija, milina. Zašto ovde nisam došao ranije!
Napolju je kao u rerni. Prvi talasi zapljuskuju moje lice… Osveženje u pravom momentu. Smeh je na našim licima. Talasi međutim nikako da stanu da me zasipaju. Posle par minuta, skroz sam mokar! Može li to malo sporije, hermano!!! Oblaci se dižu i postaje hladno, a ovaj baja gari li gari kanu, tako da sam mokar do gole kože. Mortacci tua, porco dio, nije mi nimalo do smeha! Kažu da u reci ima pirana. Ko me natera na ovaj izlet!!! Posle 4 sata vožnje, zadnjicu više ne osećam; u stvari, potpuno mokar, više ne osećam ništa, želim samo da se ovo što pre završi! U magnovenju, sedam na pojas za spašavanje, ako i ispadnem u reku, ne mari, pirane, presudite mi što pre!
Tračak nade, stigli smo! Ali, ne reci dvaput, čeka nas uspon kroz džunglu, dobrih par kilometara da bismo videli te čuvene vodopade. Ko ih izmisli!!! Posle par koraka, već sam do kolena u blatu. Ne smem da se hvatam za lijane ili drveće, jer ima otrovnih žaba i zmija, o insektima da ne govorim. Gledam kako da ne polomim nogu, pa ne obraćam pažnju na okolinu. I bolje tako, imam utisak da me posmatra bezbroj očiju… Ostaje mi samo da registrujem zvuke džungle. Hoće li svemu konačno doći kraj?!?
Ne smem odustati sada, to je jedina misao koja mi prolazi kroz glavu. Pritiskam prekidač u glavi i više ništa nije važno. Testament sam napisao, svakom ide po boca vina iz podruma... U neljudskim uslovima pokazujemo natčovečanske rezultate! Pentram se, gacam po blatu, sečem džunglu, jači sam od sudbine!
I naposletku, ize ‘Bergerove okuke’, konačno puca pogled, priroda priredjuje spektakl. Vodopad je dugačak preko 1000 metara, tako da voda ne stiže ni da padne, a već se raspršuje svugde po okolini… Teško da ima većih trenutaka u životu od ovoga!
Ali, to je tek početak... Taman kad smo se spustili, vodiči nas duž reke Ćurun ostavljaju u sred džungle, u đavolskom kanjonu. Ni daška svetla, spavamo u vrećama između dva drveta, zaštićeni od komaraca baldehinima. Toalet je naravno u prirodi, i ne pomišljajte da zakoračite, jer ima škorpiona! Okolo vas posmatraju anakonde, jaguari, tapiri… Kao da sam umro i otišao na drugi svet, čekam samo dinosauruse da izlete ispred nas, pa da obavimo i to!
I taman kada mi se očaj očitavao sa lica, kada sam došao do samog praga posle koga ništa više nije važno, kada sam na ivici samoubistva, odjednom se sve preokreće! Postoji definitivno kosmička ravnoteža u životu, pored mene sedaju dve najlepše devojke na svetu, tražeci majcu da se ugreju posle kupanja u reci… Gde ste bile čitav moj život?
Posle spavanja u vrećama, osećam sve kosti, čak i one za koje nisam znao da ih imam. Ostaje mi samo jedno, ako ‘umram i zaginam nemoj da me žalite, napijte se rujno vino, skršete gi čašite’, dosta smo preživeli, rizik više ne postoji i ja se bacam u reku! Jutarnje kupanje u reci donosi pročišćenje, vraća tonus i energiju, psihički probija sve granice! Crvena boja reke koja potiče od tanina iz drveća daje osećaj kao da se kupam u vinu…
Nešto kasnije se duž reke Karao kupamo u bunaru srece, prolazimo ispod vodopada držeći se za ruke. Svaki korak može biti presudan! Ali, slobodni, tako udaljeni od svega, sa mirnoćom i sigurnošću prelazimo sve prepreke.

Posle ovog iskustva, sve je relativno… Malo više cenite civilizacijske tekovine i imate šta da pričate svojim unucima...

~ ~ ~

Najbolje ostaje za kraj. Opet u aviončic, pa na put prema Karibima… Do arhipelaga Los Rokes, tamo negde na sredini poteza od Holanskih antila do Svetog Vinsenta i Grenadina…
Tamo gde su koralni grebeni oivičili parče mora, tako da dubina ne prelazi 5 metara… Tamo gde je veliko plavetnilo, tirkizno prostranstvo… Tamo gde su mangrom obrasle obale, šum talasa, kornjače sa kojima se zajedno kupate, pelikani koji pikiraju loveći ribu u vodi koja buja životom, ogromne školjke koje je more izbacilo na obalu…
A zna se dobro ko ima oko za lepotu! Na ovom mestu poslednjih dvadesetak godina zagospodarili su Italijani, pootvarali pansione, kolonizovali ostvro, doneli dah Mediterana, osećaj za detalje i umetnost spremanja ribe…
Me feel good when Sun is shinning, man…
Na peščanom sprudu, na klupici pored drvenog bara trenutak je premišljanja – šta, gde i sa kim raditi u životu?!? Ono što bi u normalnim uslovima bila kvazi-filozofija, ovde dobija pravi smisao… Na ovom mestu sve izgleda ostvarljivo, sa ovog mesta se vraćate drugaciji, samo ako malo zastanete i oslušnete… U svetu gde se izgubilo pravo na ležernost i naivnost, preostaje samo čežnja za zadovoljenjem osnovnih potreba, za razumom i mirom, za jednostavnim životom…
Glas Džoni Keša (Johnny Cash) prekida tišinu misli… Obrada Marlijeve pesme ‘Redemption Song’, Džoni at his best zajedno sa Džo Stramerom (Joe Strummer)…

Old pirates, yes, they rob I;
Sold I to the merchant ships,
Minutes after they took I
From the bottomless pit.
But my hand was made strong
By the hand of the Almighty.
We forward in this generation
Triumphantly.
Won't you help to sing
These songs of freedom?
'Cause all I ever have:
Redemption songs,
Redemption songs.
Emancipate yourselves from mental slavery;
None but ourselves can free our minds.
Have no fear for atomic energy,
'Cause none of them can stop the time.
How long shall they kill our prophets,
While we stand aside and look? Ooh!
Some say it's just a part of it:
We've got to fulfill the Book.
Won't you help to sing
These songs of freedom?
'Cause all I ever have:
Redemption songs,
Redemption songs,
Redemption songs.
Emancipate yourselves from mental slavery;
None but ourselves can free our mind.
Wo! Have no fear for atomic energy,
'Cause none of them-a can-a stop-a the time.
How long shall they kill our prophets,
While we stand aside and look?
Yes, some say it's just a part of it:
We've got to fulfill the book.
Won't you have to sing
These songs of freedom? -
'Cause all I ever had:
Redemption songs -
All I ever had:
Redemption songs:
These songs of freedom,
Songs of freedom.

~ ~ ~

Povratak u Beograd nikada nije bio teži! Nikada se ranije nisam vratio sa više pitanja nego odgovora… Sanjam krajolike u magli… Demoni budućnosti su ti koji me proganjaju, treba načiniti izbor… Zatvaram se u kuću, jer napolju je magla, hladno, i grejem se uz slike sa putovanja; i Cuba Libre, naravno. Što ne prolazi, nije život…

Pokušavam da nađem Markesovu (Gabriel Garcia Marquez) knjigu ‘El general en su laberinto’ koja prati Bolivarovo poslednje putovanje od Bogote do obale Kolumbije u pokušaju da napusti kontinent koji je toliko zadužio. Putovanje prerano ostarelog čoveka koji je fizički bolestan i mentalno iscrpljen, odbačen od naroda koji se okrenuo protiv njega, pišući anti-parole i gađajući ga smećem.

U ovoj knjizi pisac takođe progovara kroz likove, kao na primer kada general odgovara francuskom diplomati, što podseća na piščev govor prilikom primanja Nobelove nagrade. Francuski diplomata je kritičan prema barbarizmu u Latinskoj Americi, ali Bolivar odgovara da je Evropa imala vekove da ostvari sadašnji stepen razvoja i da bi trebala da više razume Latinsku Ameriku gledajući u svoju prošlost. Samo da se priseti da je Londonu trebalo tri stotine godina da napravi prve gradske zidine!

Roman počinje sa Bolivarom koji tone u vode pročišćenja…. Prisećam se kupanja u jezeru pod vodopadom, i pročišćen vodom iz tropske džungle idem dalje… Keep walking, podseća ogromna crna reklama na jednom od oblakodera Karakasa… Novi početak…
Stay black!

~ ~ ~

p.s. Elisabeth, un beso enorme, muchísima gracias por todo!
Subcomandante Pablito
~ ~ ~