Sinjem moru ovoga puta se vracam na nekim drugim obalama. Tamo gde Jadran menja svoju sliku i cud, gde se ruza vetrova cita drugacije i gde je horizont nekako prazan i dalek, a gde sunce zalazi iza planina, pa se tako i zove tramonto...
Claudio Magris u svojoj knjizi 'Un altro mare' objasnjava ovaj fenomen drugih obala, odisejskog putovanja do povratka na zemlju odakle smo i prvobitno krenuli kroz pricu o glavnom junaku koji napusta Goricu (Gorizia), tada jos Habsbursku sa svojim miksom kultura i naroda, i krece na put u Patagoniju gde se susrece sa nekim drugim morem, drugacijim od onog Jadranskog na koje je navikao.
Immagini di terre lontane, dagli ampi spazi sconfinati e circondate dal vasto oceano, viaggi, attraversamento di confini sino al ritorno alla propria terra, situata anch’essa all’incrocio di culture diverse. Ed poi, ancora una volta, la presenza del mare, quello familiare, ben noto, più piccolo rispetto al grande oceano straniero che è «un altro mare».
(Claudio Magris, Un altro mare)
Na nasem putovanju mi ovoga puta ostavljamo severni deo Jadrana, pre svega Veneciju po strani, ne samo zato sto je inace uvek tezila lepsoj istocnoj obali gde su je vodili trgovacki putevi, vec i zato sto cemo joj se uskoro vratiti na prostoru oko delte reke Po. Iskreno receno, svaka prica o Veneciji, jednoj od cetiri italijanske 'talasokratije', tj. pomorske Republike, zauzela bi previse prostora i bacila u senu sve ostale gradove koji su nas na ovome putovanju ocarali.
'Put dug, put za jug' ostavlja takodje po strani obale Emilie-Romagne gde se smestio Rimini, kao i region Marche cije su plaze jednako gole i peskovite.
Klima, i pomalo okruzenje, na Jadranu se menja tek od Diomedove razdelnice koja se pruza od Monte Gargana (takozvanog zulja na apeninskoj cizmi), preko Palagruze i Visa sve do Diomedovog rta (tj. Ploca) koje je nekada nosilo ime punta Planka od grcke reci plazomai sto znaci udarati i sto dovoljno govori o silini mora na tom mestu. Prve podatke o vremenu i klimi na Jadranu inace crpimo iz epa o Argonautima gde se spominju daleki severni narodi koji zive iza daha bure, takozvani Hiperborejci. (Radovan Maricic, Peljar). Osnivajuci kolonije duz jadranskih obala, Grci su prvi pronikli u vreme i podneblje ovog podrucija.
Ispod ove Diomedove linije konacno smo zasticeni od ciklone koja se stvara u Djenovskom zalivu, donoseci jugo na citavom severnom Jadranu. Ali ne samo zato, vec i sto je kraj augusta, docekuje nas prijatno vreme. Ne kaze se dzabe u narodu San Vicenzo gran fredura, San Lorenzo gran caldura, l'uno e l'altro poco i dura.
Bas negde oko te nevidljive linije smestio se jedan od najmanjih italijanskih regiona, Molise. Posle masovnog unistenja koje je pretrpeo tokom II svetskog rata, narocito pre nego sto su saveznicke snage uspele da se iskrcaju u Termoli septembra 1943. godine, ovaj region se tesko oporavljao u posleratnom periodu i danas je posle planinske Val d'Aoste najredje naseljen u Italiji. Interesantan je i po tome da u njemu danas zive 2 etnicke skupine koje su zadrzale svoju kulturu i identitet: Hrvati koji pricaju neku vrstu dalmatinskog i Albanci pravoslavne vere koji takodje upotrebljavaju zaboravljeni jezik koji se gotovo do neprepoznatljivosti razlikuje od danasnjeg govornog.
Mi smo smesteni u Termoliju, mestu gde se tacno ukrstaju 42. paralela severne geografske sirine i 15. meridijan istocne geografske duzine koji predstavlja samu sredinu nase vremenske zone. Lokalna prica kaze da je grad dobio ime po tri tornja (Castello Svevo, Torre Belvedere e Torre Tornola) koji se nalaze u njegovoj blizini. 
U ovom gradicu cije se tvrdjave usecaju u more krstarimo uskim ulicicama i uzivamo u pastelnim bojama ukusno renoviranih fasada koje su najvise pretrpele u turskoj opsadi 1566. godine. U senkama starog grada javlja nam se lik Piali Pase, jednog od najmladjih admirala u istoriji Otomanskog carstva koji je predvodio napad sa mora osokoljen prethodnim uspesima.
Pre toga, Pasa je osvojio ostrva Elbu i Korziku, zatim Redjo Kalabriju odakle je opet krenuo ka severu pokoravajuci Amalfi, Salerno, Massu Lubrense i Sorento. Sa vetrom u ledjima, gonjen zeljom za pobedom, 1558. godine osvojio je Minorku nanoseci toliku stetu spanskim lukama da je Filip II molio Papu Pavla IV da mu pomogne i stane u kraj ovoj posasti. Osnovana je sveta liga gde su pored Spanije bile zajedno cak i Venecija i Djenova, malteski Vitezovi i savojski Grofovi. Zajednicka flota osvojila je bajkovito ostrvo Djerbu koje je imalo strateski znacaj i kontrolisalo mediteranske puteve, ali je odgovor ubrzo usledio. Sulejman Velicanstveni poverio je flotu od 86 galija Piali Pasi koji je slistio hriscansku armadu za tren oka. Kasnije je takodje osvojio Napoli u ime Francuske, koja po odlasku otomanskih trupa nije mogla da drzi odbranu, te je grad ponovo pripao Spancima.
Nas prvo vece u Termoliju docekuje sagra di pesce, svecanost koja se tradicionalno odrzava poslednje nedelje augusta. Pregrst je ljudi u luci, prze se kalamari i gamberi na sve strane, a kao i obicno mi igramo do duboko u noc uz zvuke Mediterana u tempu koji se nastavlja i narednih dana, jer kad nema organizovane vecere, mi je spremamo. Zivot za nas daju lignje, skampi i divlji brancini, i stvar je respekta prema zrtvi dobro ih spremiti na gradelama uz leprsavo belo vino ovih krajeva. Pocinjemo sa Falanghinom, starom sortom Molisea, zatim sledi magicni Greco koji prema Aristotelu potice iz Tesalije, a danas se prosirio na pre svega zapadnom, ali i istocnom priobalju Italije, i za kraj njihov savrsen spoj (vise Falanghine, manje Greca), intenzivno zuti Biblos. U suncanim danima obilazimo proizvodjace vina, medju kojima i tvorce prethodno pomenutih - kantinu Di Majo Norante. Kupujem prvu bocu u trilingu autohtonih sorti zapadnog Jadrana, pitku Tintiliu, jedino pravo crno vino Molisea.
Mocnog Don Luigi-ja, mesavinu Montepulciana i Tintilie ostavljamo za piknik koji tek sledi. U pejzazu u kojem dominiraju vinogradi, zaklanjamo se u debeloj hladovini krosnji starih maslina i uz par smokvi na izbrazdanoj zemlji postavljamo trpezu. U miru 'prirude' koja nas okruzuje odzvanja resko zvuk kristalnih casa koje smo poneli sa sobom... Nas pogled, kao i smeh prostire se sve do plavetnila Jadranskom mora u daljini... Lezeci izvaljen na ledjima osecam mirnocu u sebi koja nema granica... Jednostavne stvari cine ovaj svet...
Cijem ponovo zov otoka... Na liniji izmedju Korcule i severnog spica Monte Gargana Jadran postaje ponovo plitak i izlomljen lanac ostrva prostire se duz mora. Na 15-ak nautickih milja od Monte Gargana smestilo se 5 otocica, Tremiti, a nesto dalje gde ovoga puta ne stizemo i Palagruza koja je bliza zapadnoj nego istocnoj obali Jadrana.
Tremite cine San Domino koji je najcesca meta turista kao najrazvijeniji od svih otoka. Jedini ima pescanu plazu i jedino na njega pristaje vodonosac cijom se vodom snabdevaju ostrva. Obliznji San Nicola poznat je po manastiru, a Capraia po svojoj izolovanosti. Cretaccio je potpuno sacinjen od sljake, a Pianosa koja je takodje nenaseljena je u stvari toliko niska da je talasi svaki put sa lakocom prekriju tokom olujnog vremena.
Ovaj arhipelag se od davnina vezuje za Diomeda, cak su u anticka vremena ostrva nosila ime po ovom Starogrckom junaku - Insulae Diomedeae. Legenda kaze da je Diomed ispustio tri ogromna tereta koja je poneo iz Troje u more, od cega su nastali San Domino, San Nicola i Capraia. Razlicite price takodje govore o Diomedovom povlacenju na ova ostrva da bi tu nasao konacni mir, pa se i jedan grob iz Helenskog doba na Svetom Nikoli zove Diomedov.
Tremiti inace administrativno pripadaju Pugli, ciji se snazan karakter oseca u drugoj boci vina koju kupujem za zbirku tipicnih crvenih sorti zapadnih obala Jadrana – Primitivu, bratu Plavca malog.
Pugliu sam imao prilike da obidjem uzduz i popreko pre gotovo 4 godine, taman da vidim stari grad u Bariju, kucice 'Strumfova' u Alberobellu, kao i barokni Lecce gde mi je dugogodisnju kisobran pokleknuo pred udarima vetra sa Otranskih vrata, svega 50-ak nautickih milja uzak prolaz koji Jadran povezuje sa Jonskim morem.
Tamo na jugu gde je nemastina jos uvek u krvi, gde je familija svetinja, gde je glad vladala ne tako davno, pre manje od 50-ak godina, gde su ljudi vezani za selo, za zemlju...
Tamo gde je fjaka, no turbogas kao sto kazuje ovaj grafit sa slike na uspavanom trgu, gde muske glave u sred radnog dana u lokalnom bircuzu cirkaju pivo, nema razlike izmedju nasih krajeva, Martina France u Pugli ili Campo Marine u Moliseu gde ovoga puta susrecemo zivopisne likove koji nam pricaju istoriju toga kraja, koji su naravno upuceni u sve i sa kojima spajamo pre sa poslepodnevom...
... polako se spremajuci za pokret prema severu, prema susednom regionu Abruzzo. Ovu teritoriju 'mora na planini', kako sami stanovnici kazu, stesnjenu izmedju najvisih vrhova Apenina i morskog plavetnila, presecaju nekada vazni trgovacki putevi od zapada prema istoku. Smesteni na planiskim uzvisenjima, u Abruzzu se nalaze i najocuvaniji srednjevekovni dvorci Italije koji su nekada bili osmatracnice i cuvari duboko usecenih dolina.
Mi se smestamo u okolinu Terama, upravo tamo gde je kontrast mediteranske i planinske klime opijajuci i gde se u podnozju Gran Sassa ugnjezdila druga po velicini tvrdjava u Evropi – Civitella del Tronto.
Ovo utvrdjenje je nekada bilo najsevernija tacka Kraljevstva Dve Sicilije i poslednje Burbonsko uporiste prilikom borbi za ujedinjenje Italije 1861. godine. Velicina i ocuvanost tvrdjave i danas kristalno jasno dozivaju nekadasnju snagu koju je Imperija sa centrom u Napulju posedovala.
Ogladneli od pogleda i planinskog vazduha oko nas, idemo putem plodova 'stada', ka ovcijem siru, sitnim raznjicima (arrosticini) na zaru od ovcijeg mesa koji se utapaju u domacem hlebu sa maslinovim uljem, jagnjetini sa planinskim travkama, i velicanstvenom Montepulcianu koji nas nijedanput tokom puta nije izneverio, a probali smo desetak flasa od razlicitih proizvodjaca. Zbog preciznosti, radi se o sorti Montepulciano d'Abruzzo, karakteristicnoj za ovaj kraj kako mu i samo ime govori, sorti koja nema nikakve veze sa toskanskim vinom Nobile di Montepulciano koje se pravi od Sangiovesea.
U moru dobrih vina, jedno je ipak bilo cista perfekcija, pocev od imena, flase i etikete, pa sve do savrsene ujednacenosti tanina i kiselina, alkohola i secera – Testarossa Montepulciano d'Abruzzo DOC 2002 od proizvodjaca Pasetti. U njihovoj kantini (podrumu), neraskidivo povezanoj sa ovim terenom gde vinova loza pronalazi idealne klimatske uslove na 550 metara nadmorske visine, docekuje nas sirok osmeh signore Laure koja nam strpljivo objasnjava sve pojedinosti u vezi proizvodnje uz savrseno tempiranu degustaciju. Polazimo od mladjih prema 'iskusnijim' vinima sve do vec pomenute Testarosse, save the best for last, to je treca boca koja upotpunjuje jadranski niz.
Na povratku, vreme je jos samo za poslednju stanku (odmor), poslednji dasak leta koje kao i uvek brzo prodje, poslednji pogled na more u uvali gde se smestio restorancic iz snova... U mestascu Portonovo, blizu Ancone, tamo blizu tacke gde se na Jadranu ne oseca uticaj plime i oseke, jedan od najcuvenijih mladih kuvara Italije Moreno Cedroni postavio je drvene stolove iznad sljunkovite plazice, na par metara od mora, upakovao moderne gastro trendove u opustenu varijantu i mesto nazvao 'Il clandestino'... 
Konacno kod kuce, bilo je prvo sto mi je proletelo kroz glavu! Posle mi je jedino bilo tesko da se rastanem od mesta gde mozes da dodjes i narucis pivo s' nogu i panino sa baconom od tune, ili da lagano degustiras vino i skampe u neznom sosu od pomorandze ili pak sabljarku u blagom sosu od senfa. 
Osuncanog lica i punog srca podsecam se porekla reci ricordo (secanje) koje na italijanskom hoce reci riportare nel cuore, tj. ponovo prizvati, nositi nekoga u srcu... A secanje ne vredi ako nema kompanije, tj. nekoga sa kojima delite hleb (compania – condividere pane)...
E un mondo difficile e vita intensaFalicita a momenti
E futuro incerto
Il fuoco, il acqua
Concerto e calma
Sonata di vento
E nuestra piccola vita
E nuestro grande cuore
(Tonino Carotone)
~ ~ ~
Zvuci, mirisi, pogledi, ukusi, dodiri - jednako važi za sve, što je miris, to je istovremeno i pogled, ukus, dodir; što je zvuk, to je naposletku pogled, dodir i miris… Zato je meni koji sledi samo proizvoljan izbor kome svako može dodati šta god poželi, komad sećanja, trenutak urezan u pamćenje, deo sebe...
ZVUCI
MIRISI
POGLEDI
UKUSI
DODIRI
Sa svakim krstarenjem se menjamo, ono nam daje drugačiji pogled na stvarnost, dozvoljava da se odmaknemo od svakodnevice, da drugim očima posmatramo budućnost. Pogotovu na toliko dragom Jadranu, na moru prisnosti kako kaže Mediteranski brevijar:
Na pristaništu u Zadru kupam umorno lice na jutarnjem Suncu, čekajuci dalju vezu. I onda konačno na svome, na moru gde svaka odluka život znači, gde bistrog uma i čistog srca morate da ukalkulišete sve moguće parametre pre nego što zadate koordinate kursa. Gde ste samo vi i priroda, čiju silinu neposredno osećate, uvidjajući koliko ste zaštićeni u svom domu na suvom. Sve prolazi osim morskog plavetnila i morskih sirena koje umeju da zavaraju put. 
Sunce, zlatni plamen. 
On the last day of the Creation God desired to crown his work and thus created Kornati Islands out of tears, stars and breath.
Bez obzira da li ste od prvog momenta opčinjeni kontrastom morskog plavetnila i beline otoka ili ih zavolite posle nekoliko susreta kada otkrijete da oni nisu goli kao što na prvi pogled izgleda, jedno je sigurno, prema njima niko ne ostaje ravnodušan. Ovaj raj za nautičare svoj današnji izgled 'duguje' požarima koji su poharali otočije u XVII veku, dok je okomite litice okrenute prema otvorenom moru vekovima klesala priroda.
U XV veku Venecija ih daje u zakup zadarskim plemićkim porodicama, i od tada praktično traje nadmetanje izmedju Murtera i Salija (tj. Šibenika i Zadra) oko prevlasti nad ostrvima gde do još uvek nema trajno naseljenih ljudi.
Elegantno Dugi otok nadovezuje se na Kornate u dužini od 45 nautičkih milja prema severo-zapadu. Omedjuju ga dva čuvena prolaza, Sedmovraće na severu i Proversa na jugu gde se ulazi u kornatski lavirint. Takodje, čuven je po dva prostrana zaliva, Solišćici na severu gde je zaliv Pantera i 3 uvale zaliva Telašćica na jugu. Od njega i severnih mu suseda Ista i Molata koji su odvojeni prolazom Zapuntel počinje drugo lice Jadrana i otvaraju se putevi prema južnim odredištima. 
I pre nego što prodjemo Kvarnerička vrata koja čuva otok i svetionik Grujica, ne možemo a da ne spomenemo Silbu i Olib, kojima je uvek nešto teže prići zbog bure koja se sa Velebita spušta kroz Virsko more. Dok je Silba bila poznata po svojim kapetanima, susedni Olib je po težacima koji su uzgajali ovce, masline i lozu. Oni su bili čuveni po jedinstvenom načinu rezanja crnike. U XIX veku 12 brodova prevozilo je njihova debla do Venecije.
Otočije oko Lošinja medjusobno se toliko razlikuje da kao da su Unije, Vele i Male Srakane, Susak i Ilovik doplovili iz drugih mora. Otoci nose naziv Apsirtidi po legendi o Argonautima. Po tom mitu, jedan je kralj posedovao zlatno runo kojega se lukavstvom, uz pomoć kraljeve kćeri Medeje dočepao hrabri momak Jason, pa se na brodu Argo dao u beg. Apsirt, kraljev sin, krenuo je u poteru, ali kada je sustigao otmičare, Medeja je prevarom namamila brata Apsirta na pregovore, a Jason ga je iz potaje ubio. Medeja je rasekla telo brata i udove bacila u more; od rasečena tela nastali su otoci - Apsirtidi.
Na tvrdjavi Malog Brijuna, kazališna trupa Ulysses svedoči o jednoj drugoj državi, o poslednjim danima Kaiser und Konig monarhije koja istorijski i društveni brodolom doživljava paralelno sa stvaranjem nove uspostave jedinstva Srba, Hrvata i Slovenaca. Predstava 'Pijana noć 1918. godine' po Krležinom komadu govori o noći kada je stvarana Jugoslavija, tj. Kraljevina SHS. Mladi Krleža je i jedan od likova ove postavke koji se na zagrebačkoj proslavi pada KnK monarhije buni protiv purgerskog 'šetebandijeraštva'.
Dobrim prometnim vezama otoci su bili povezani ne samo s Pulom već i drugim jadranskim lukama, a noćni voz/vlak iz Beča dovozio je goste do mola u Puli na kojem ih je čekao brijunski brod. Brijuni su postali stecište evropske 'elite', a dolazak brojnih gostiju redovno je objavljivan u otočkim novinama.
Od 1919. vlasništvo nad Brionima preuzeo je Paulov sin, Karl Kupelwieser, pre nego što je 1930. godine počinio samoubistvo pritisnut finansijskim teškoćama. Kuća u kojoj su živeli Kupelwieserovi zaboravljena je posle toga i danas tužno svedoči o nemarnosti svih kasnijih vlasnika/stanovnika Briona. Turistički vodiči ne zbore ni reč o ovom zdanju, i objašnjavajući nešto na suprotnoj strani ('sa vaše leve strane možete videti...') nadaju se da niko neće postaviti pitanje o trošnoj kući.
I kao što kaže klapa Nenad, Katarina i Tara (HVALA JOŠ JEDNOM, DOBRI LJUDI), za kraj jedna od najlepših dalmatinskih klapskih pesama. Ide uz sve ovo: 
