Pijani brod

Le bateau ivre
La tempête a béni mes éveils maritimes.
Plus léger qu'un bouchon j'ai dansé sur les flots
Qu'on appelle rouleurs éternels de victimes,
Dix nuits, sans regretter l'oeil niais des falots !
(Arthur Rimbaud, 1871)

Letim direktno iznad Alpskih vrhova prekrivenih i u ovo letnje doba belom odorom. Kao da prepoznajem Mon Blan, no nisam posve siguran sve dok pod sobom ne vidim obrise Ženevskog jezera. Saobraćaj je toliko gust da je nebo potpuno iscrtano tragovima koje motori aviona ostavljaju za sobom. Nebo nema otadžbine...

Zavaljen u svoje sedište, sa čašom belog vina, čitam Kišove misli o Parizu, gradu u kojem ću ponovo biti za manje od jednog sata:
 1959. Prvi „prelazak granice“ kod Sežane, na putu za Pariz. „Tako, reči prešli smo granicu zvuče u čovekovoj svesti kao kakva čarobna formula posle koje se otvaraju čudesna vrata i predeli Sezama, no čovek odjednom shvati svu laž i neprirodnost tih veštački stvorenih barijera, jer pored prozora voza odmiču i dalje isti večno zeleni borovi, tamne oranice, obrisi planina, jednom rečju isti neizmenjeni pejzaž koji je ostao i sa one strane. Osim vavilonskog pomjatanija jazikov, koje je samo zlobna šala bogova, ne postoje nikakve 'prirodne granice', nikakve barijere između planina i oranica i sve je to ljudska izmišljotina i prevara. 'Nebo nema otadžbine.' Ni zemlja nema otadžbine.“ („Izlet u Pariz“, Varia, 535).

Prvi susret s Parizom. „Sedim u Luci Spasa (‘Au Port de Salut') već nekoliko noćnih sati i nostalgično pripaljujem svoju gorku 'Zetu' na plamenu sveće. [...] i razmišljam o tome kako sam se ja to zapravo obreo u Parizu i sada sedim kao kakav brodolomac u nekoj intimnoj Luci Spasa. Sedim i pokušavam da se setim svojih snova o Parizu, no nikako ne mogu da vidim onu sliku što sam je pomno gradio u sebi, čitajući Bodlera, Prusta, Malarmea, Verlena.“ (Varia, 223-224).

„Volim, dakle, rekoh li, u Parizu, to što se kafane i knjižare dodiruju ramenom, kao da se podupiru (susret duhova i susret ljudi); ne volim strukturalistička književna kvazinaučna mudrovanja, taj plemenit i uzaludan napor da se misao svede na ajnštajnovsku formulu (jer znam ruske formaliste, znam Šklovskog, i znam da se delo može raščiniti na proste činioce kao sat, i da se može ponovo sastaviti da kuca kao ljudsko srce); ne volim sveopštu politizaciju francuske kulture, njenu 'angažovanost', njeno sartrovanje, njeno trovanje čistih pesničkih vrela; volim kako Pariz reaguje na aktuelna zbivanja; živo, strasno, pristrasno; ne volim nombrilizam, parisko, francusko manihejstvo, gde se sve svodi na uprošćenu, besmislenu formulu levo i desno, kao na dan poslednjeg suda, gde pariska inteligencija, davši sebi prerogative Boga i sudije, baca grešnike na jednu a pravednike na drugu stranu, bez suđenja i bez opoziva; volim pokretnu biblioteku metroa, tu sporednu Nacionalnu biblioteku na točkovima; ne volim da slušam parisku inteligenciju koja se do zamora služi jednim te istim referencama: Marks, Mao, Frojd, Sartr, a nikad, ili skoro nikad, Montenj, Bodler, Flober, Kami...; volim toleranciju Pariza, gde ima mesta za svaku tendenciju, ideju, političku i književnu, taj široki spektar oprečnih mišljenja koja žive pod istim krovom kako kakva velika, bučna i zavađena porodica; ne volim kratko pamćenje pariske inteligencije, koja je odbacila sumnju, taj najdragoceniji intelektualni kompas, i godinama strasno grešila protiv istine, protiv očiglednosti i protiv slobode; volim njenu brigu za slobodu, jer i kad je grešila protiv istine i to je činila iz brige za slobodu; ne volim njenu neinformisanost, njenu nečuvenu lakovernost, njenu naivnu 'veru u progres', njen staljinizam kojeg se s mukom oslobađa; volim njenu spremnost da se pokaje, da prizna svoje dojučerašnje zablude i svoje dojučerašnje grehe“ (Homo poeticus, 177-178).

Sa čudnom setom vraćam se kafeima Pariza i nekako po osećaju prepoznajem stare lavirinte grada. Kafeima u kojima gubim vreme; bolje rečeno, kafeima u kojima osećam vreme koje lagano teče... Gde se za majušnim stolovima, uz vrevu ulice rađa novi dan... Kafei zaista daju svu slobodu ovog sveta...

Au café du temps, je suis retourné
Un jour où rien n’allait plus
J’avais peur d’être déçu mais rien n’avait changé
Bonsoir amis bienvenu,
La patronne m’a reconnu malgré mon costume de notable
Et comme si elle m’avait attendu
Elle m’avait gardé la même table
Au café du temps perdu, j’allais quand j’étais riche,
De tous ces riens dont on se fiche quand on a pignon sur rue
Au café du temps perdu, j’allais retrouver la bande
Et les promesses en sarabande d’un avenir non avenu
(Au café du temps perdu, Salvatore Adamo)

Dotičem dah studentskog života preko mojih starih i novih prijatelja. U zabačenom kutku grada pijemo kir... Uz blagoslov ’Naše Gospe’, stare dame, zavijamo po koju i sa dozom prezira mašemo fureštima koji prolaze pored nas u turističkim brodovima duž Sene... Bazamo avenijom Parmentier do retkih klubova koji su još uvek otvoreni…

Onog istog Parmentier-a koji je proslavio krompir kao izvor hrane u Evropi. Kada je bio zarobljen od strane Prusa, u zatvoru beše primoran da jede krompir koji je u to vreme u Francuskoj jedino služio kao stočna hrana. Po izbavljenju iz tamnice, vrativši se u Pariz, predložio je upotrebu krompira u ishrani ljudi i zahvaljući njegovim naporima, krompir je proglašen jestivim 1772. godine od strane Medicinskog fakulteta u Parizu. Medjutim, sve do loše žetve koju godinu kasnije kada je glad zakucala na vrata, krompir nije bio u potpunosti prihvaćen.

Sutradan, ne dozvoljavam da pobedi mamurluk, vec hvatam prve zrake Sunca pod ruku, pokušavajuci da mi ne pobegne mirnoća nedeljnog jutra. I za tili čas sam na pijaci u ulici Mouffetard okružen grajom prodavaca i mirisima koji mame. Dan dobija boju uz ples starih parova praćen crkvenim horom. Okružen sam zivotom, malim prodavnicama tajni. Imena sireva odzvanjaju i sada dok ovo pišem nepogrešivim redosledom kojim sam ih probao: kozji Autun iz Burgundije, pa Picodon iz doline Rone, Banon iz Provanse, Saint-Maure de Touraine iz doline Loare, a onda kravlji Reblochon iz Savoje, Aisy i Epoisses iz Burgundije... ’Mon dieu, chaise longue, petit pois’, što bi rekao Derek ’Del Boy’ Trotter! Ili u bukvalnom prevodu ’Bože moj, ležaljka, grašak’ ;-)))

Pa onda malo vina, red je, tek da nastavimo dalje uz priču sa lokalnim prodavcem. Sada se već bolje osećam, još jedan gutljaj, pa pravo preko ulice do ribarnice gde se čisti tezga, a preostale ostrige daju u bescenje…

Iz obližnje muzičke kutije probija se glas Berry:

Prendre l'air, parler à quelqu'un
Avoir l'air d'aller plutôt bien
Déjeuner, y penser au moins
Tenir, tenir, tenir debout et demain…
Décoller de mon traversin
Faire une liste de trucs qui vont bien
M'y tenir, essayer au moins
Tenir, tenir, tenir debout et demain…
(Berry, Demain, sa albuma Mademoiselle, 2008)

Neverovatno koliko u Parizu ne osećam umor, opijen šetam bez prestanka, potpuno navučen na sve što me okružuje… Kupujem L’equipe i sedam na bierre trapiste... Uz propisnu čašu iz koje se služi ovo pivo, a koja liči na sveti gral čitam o fudbalskom klubu Bordeaux koji proslavlja titulu prvaka posle deset sušnih godina… Da li je Gourcuff pravi naslednik Zizou-a?

Bezuspešno pokušavam da dodjem do karata za Roland Garros. Ali, to i nije poenta, uživam u samoj potrazi posmatrajuci lica u redovima pored terena na obodu Bulonjske sume…

Prisećam se teksta jedinog, najvećeg, omiljenog Yannick-a Noah-e:

De paris ou d'ailleurs
Si tu me suis
On prendra le meilleur
Tout est permis
Et si ca nous va bien
On ira encore plus loin
(Yannick Noah, Destination ailleurs, sa albuma Charango, 2006)

~ ~ ~

Prvo jutro van Pariza je na proplanku iznad mesta odakle potiču Burboni, pa i po njima nosi ime – Bourbon l’Archambaud. Sazidavši utvrdjenje sa 15 tornjeva odavde su krenuli u osvajanje Evrope... Baš iznad starog mlina, tu, baš tu pored jezerceta, tri koraka od starog hrasta, sa pogledom na krovove, fasade obrasle puzavicom i tri preostala tornja, doručak na drvenoj (zar ste sumnjali da bi mogla biti drugačija) klupi stvoren je da traje večno... U blagoj izmaglici novog dana sažimaju se prostor i vreme...

Mesto je inače od XVII veka poznato po izvorima termalne vode, pa su se tako najčuvenije dame tog vremena poput lepe priceze Conti brčkale u njemu. Uprkos svim dekadentnim težnjama, mi ipak nemamo vremena za mahanje ručicama, već odmah nastavljamo dalje... U stvari, ne baš odmah, ne na suvo, ne pre nego što popijemo penušac da veselo dočekamo novi dan pred nama. U pakao ćemo inače stići pre svih! I kako kaže Raša Todosijević: ’Onaj koji je navikao na kavijar, tartufe, skupe morske specijalitete, polupečene bifteke, šampanjac ili francuske kulinarske koještarije svakako da će u pakao stići bar 10 minuta pre mršavog sirotana’. Nema veze, je m’en fous, život je samo jedan!

~ ~ ~

Dve reke smo već prešli prethodnog dana.

Loaru, zvanu vrt Francuske i njenu dolinu koja je kolevka francuskog jezika i koja se, što je za mene još važnije, odlikuje kozijim sirevima i najvećom raznovrsnošću sortimenata vinove loze od svih francuskih regija. Dok neki (a uvek se nadje pojedinaca) sa velikom pažnjom razgledaju dvorce Chenonceau, Chambord, Amboise, moju pažnju zaokupljaju isključivo sitni detalji kao što je kuhinja dvorca Chenonceau, mesta gde su se spremale djakonije za Katarinu Medići, koja je priredjivala spektakularne noćne žurke, pa je i prvi vatromet u Francuskoj izveden upravo tu. Malo dalje je Chambord; ušavši, imam viziju spaljenog nameštaja, parketa i uostalom svega što je moglo da gori u revolucionarnim danima 1792. godine.

Ali, jos više me zanimaju vinogradi u okolini tih istorijskih gradića i dvoraca, kojima nažalost ne posvećujemo dovoljno pažnje, jer nas put ubrzo vodi dalje. Utisci iz Centralnih vinograda Loare se nisu ni slegli, a mi smo već u Moulins-u, prestonici Burbona, prešli L’Allier, drugu reku na putu ka vinogradarskom centru sveta.

~ ~ ~

Tamo gde je nastao pojam ’terroir’, gde je sklad sa prirodom, tradicija i znanje prethodnih generacija, gde je civilizacija... Tamo gde se vino pušta da stvara samo sebe, kako kaže stara izreka ’Laissez le vin de se faire’... Tamo izmedju Dižona i Liona smestila se Burgundija...

Deo autoputa je zatvoren, te nam to pruža iznenadnu priliku da idemo neistraženim seoskim putevima. Prekom preče, naokolo bliže! I sam GPS je zbunjen, pa se neprestano preračunava. Nama medjutim on ni ne treba, uživamo u pejzažima, raspitujemo se o raspoloženju u narodu. Kao uz pomoć mahovine, mi se orjentišemo prema seoskim farmama. Pomaže gastronomsko znanje, zapadno od grada Mâcon-a su farme najčuvenije rase goveda Charolais, a na istoku, sa druge strane reke Saone, su čuveni pilići iz regiona Bresse.

Oko nas nema nametljivosti. Za razliku od Bordoa gde su trgovci i biznismeni, ovde su vinogradari. Burgundijski vinogradi vlasnički su izrazito kompleksni. Postoji mnoštvo malenih vinograda, tako da je broj proizvedenih različitih vina veoma velik, dok su količine pojedinih etiketa zaista male. Zato pojedine flaše dostižu astronomske cifre! Ali, nema ni traga uobraženosti. Ljudi nas dočekuju široko i njihova jednostavnost je zarazna. Ovde u Burgundiji se čak ni posedi ne nazivaju Château kao u Bordou, već Domaine što možda nema tako željeni komercijalni ’noble appeal’. Pričamo o tržištu, i kao što primećuju naši domaćini, u Rusiji se prvo probiju Šampanjac i Bordo, pa tek onda polako posle nekoliko godina dolazi Burgundija...

Na uskom pojasu krečnjackog terena sa primesama puderastog šljunka i gline, pored magistrale broj 74, takozvanog puta velikih vina, odzvanjaju poznata imena... Gevrey Chambertin, Morey-St-Denis, Chambolle Musigny, Flagey Echezeaux, Clos de Vougeot, Vosne Romanée, pa onda Aloxe-Corton, Puligny-Montrachet, Chassagne-Montrachet, Pommard, Volnay...

Dugi su dani koji slede, kao i priče koje okružuju vino... Poput one o Karlu Velikom (Charlemagne), po kojem nosi ime jedna od najčuvenijih apelacija iz sveta belih vina – Corton Charlemagne. Priča kaže da je njegovoj ženi već bilo dozlogrdilo od raznih ostataka hrane i vina koji su se skupljali na njegovoj dugačkoj bradi, pa je, da malo popravi situaciju, naredila da se posade bele sorte u ovom kraju kako bi barem trag na Karlovoj bradi bio manje uočljiv posle brojnih bahanalija... U zoni crnog burgundca (pinot noir), zasadjen je šardone i ostalo je istorija...

A kada prodje vreme u vinogradu i podrumu, sledi poseta vinotekama. Ozbiljan posao, verujte mi na rec! Vino ne gledate na rafovima, jer će svaka ozbiljna enoteka imati toliko flaša da kada kročite unutra dobijete tri debela toma vinskih lista, pa vi birajte... A to je još teže, imajući na umu da je u vinoteci lokalna ekipa pijanaca, pardon ljubitelja vina. Samo da parafraziram Claudio-a Caniggia-u: ’Ako je vino alkohol, ja sam alkoholicar’. Dakle, lokalna ekipa koja zna toliko o vinu da najozbiljnije daje savete uglednom proizvodjaču, tipa ’dobar ti je ovaj šardone, ali čini mi se da si ga držao u buretu nedelju dana više nego što je trebalo’! Sa najvećom pažnjom biramo par flaša koje ćemo poneti sa sobom, osećam tremu pred auditorijumom. Ali, kada se lokalna ekipa složi sa vašim izborom, znate sigurno da niste pogrešili! Sa poštovanjem nas ispraćaju dovikujući da se vino pravi da bi se sećali, a ne da bismo zaboravili... Le vin c’est fait pour se souvenir, pas pour oublier...

~ ~ ~

Mediteranu se vraćamo u starom ciganskom kraju Arla, nazvanom ’Le quartier de la Roquette’. Zingaro nel cuore, per sempre... Mešaju se mirisi sa karakterom juga, mešaju se društvene klase, generacije i različito poreklo stanovnika ovog grada... Lepotu nose sa sobom... Izmedju trošnih kuća u uskim ulicama gde se nekada uz obalu Rone transportovala so, pšenica, kamen i naravno riba, Arl izgleda egzotično i prljavo u isto vreme, baš onako kako ga je na svojim slikama opisao Van Gog...

Tokom svog kratkog boravka u Arlu izmedju 1888. i 1889. godine, naslikao je preko 300 dela, potpuno opčinjen okolnim pejzažom i svetlošću... Jarko žuta i ultramarin plava igraju pred našim očima...

Još malo o vetrovima... O maestralu (mistral) koji je zaslužan za čistoću vazduha i savršeno prelamanje svetlosti, što je i privuklo impresioniste u ove krajeve… Hladan, jak i suv, dolazi u refulima sa severa i ubrzava u fijucima dolinom Rone, sušeci vinograde na svom putu i darivajući im zdravlje...

Njegov dah osećamo u punoj snazi na vrhu litice gde se smestio Les Baux de Provence, kameno seoce sa čijih se pitoresknih ruina pruža jedan od najlepših pogleda u Francuskoj... Preko njegovih stena pravo prema Sredozemlju sve do ogromne delte Camargue gde je dom velikog broja ptica, medju njima i ružičastog flaminga, i gde takodje raste cenjena crvena riža...

Osećam more na koži, u nozdrvama, dozivam ga u ušima, i gotovo da mi se prividja pred očima... Jedva čekam da vidim Azurnu obalu, ali ne skupe jahte Sen Tropea, glamur Kana ili napirlitane turiste... Bežim na tržnicu u Antibu koja se po završetku radnog dana pretvara u skup nepretencioznih restorančića...

I šta ostaje osim sunčane terase pod vinovom lozom... Tek po koja maslina da isprati karaf vina... Možda pastu sa sveže izvadjenim morskim ježevima i riblju corbu, ako ste te sreće... Da isprati dobro društvo i priču kojoj nema kraja... Da isprati pobednički udarac, la bocciata-u koja u poslednjem pokušaju izbija protivničku kuglu ispred cochonnet-a, tj. pallino-a, u narodu inače poznatog kao bulin... Fanny paie à boire! U prevodu, u boćanju, plaća onaj koji gubi sa nulom!

~ ~ ~

Nous sommes les marins perdus... Mi smo izgubljeni mornari... U noćnoj vožnji na autoputu prema Parmi, osećam radost i melanholiju što se ponovo vraćam u mesto koje je postalo moje, osećam ’saudade’, a vanzemaljski glas Terry Callier-a se savršeno uklapa u atmosferu...

Au revoir, she said

She’s out of my life, out of my head

So difficult to know which way to choose

And she’s gone c’est ça

Can I go on - je ne sais pas

Got to find a way to loose the Paris Blues…
(Terry Callier, Paris Blues, sa albuma Lookin’Out, 2004)

~ ~ ~