Maske(nbal)

Opet na put, poznatom trasom od Beograda prema moru, sto je brze moguce! Prema Veneciji, samo ovoga puta solo kolima, jer najbolje se putuje kad putujes sam…

I sve je isto kao i mnogo puta do sada, samo sam ja valjda posle ovih skoro godinu dana ’naknadne pameti’ drugaciji. Sve je toliko puta vidjeno, a ipak, kao da je nesto uvek promicalo. Sira slika, rekao bih, bez zamaranja sa nepotrebnim detaljima koji unose sum... L’esperienza (della squadra di Milan), iskustvo da se ne trci za svakom loptom... Zivot definitivno pocinje u tridesetoj!
Krajnji cilj nikada nije izgledao blize, sve dzade su vec davno ucrtane. Stavljam Portishead, i uzivljavam se u mnoge zivote koje zivim paralelno. Ima nas onoliko u koliko drugih ljudi zivimo, kojima nesto znacimo... U svakom od njih smo razliciti, a ipak svaki od njih je istovremeno original. Nema kopije, samo mnostva paralelnih svetova. Svaka maska je prica za sebe...

Roads (Portishead, Roseland NYC Live, 1998)

Storm,
In the morning light,
I feel,
No more can I say,
Frozen to myself.

I got nobody on my side,
And surely that ain't right,
Surely that ain't right.

Oh, can't anybody see,
We've got a war to fight,
Never found our way,
Regardless of what they say.

How can it feel, this wrong,
From this moment,
How can it feel, this wrong.

* * *

I stalno se uspinjem odupirujuci se od volana ne bih li video more. Ali, ovoga puta nista ne pomaze, ne vredi, magla je tolika da idem 30 na sat, magla svuda, magla oko nas… Izmice mi nikada istroseni trenutak uzbudjenja, onaj treptaj kada bih spustajuci se iz Gorskog kotara ugledao prvi plavi delic Kvarnerskog zaliva.
Nema veze, slika je ionako urezana u pamcenje! Kvarner me prati gde god da krenem, a kao i mnogo puta ranije, i sada je moja tampon zona pre nego sto nastavim dalje. Moja komora za dekompresiju, jer pritisak je suvise veliki izmedju dva sveta, i nagli prelazi nikako ne dolaze u obzir.
Idem u vrt da naberem mirisne travke za rucak, bacamo u rernu crveni radic iz Treviza, paprike i krompir sa lukom i ruzmarinom, sve to naravno dobro zaliveno maslinovim uljem, i casa malvazije na terasi malo kada donosi takav uzitak... Kosmos kao da je na nasoj strani, smirenost trenutka koji nema granice...

* * *

A granice, sta reci, one se vremenom pomeraju na istok! Vise nema nekadasnje gvozdene zavese koja je, doduse, uvek bila porozna na ovom podrucju. Na Kozini zvrje prazne kucice, usamljen stoji granicni kamen koji je toliko puta menjao boju da je na kraju izgubio svako znacenje. Usporavam po navici i kao da prizeljkujem da neko u poslednjem momentu istrci i zatrazi mi dokumenta. Ali, to se ovoga puta nece desiti, na to samo podsecaju nekadasnji pecati u mom pasosu...

Zato jos besmislenije izgleda tortura na nekada unutrasnjoj granici bivse nam Juge, pa valjda zbog toga sada svi imaju potrebu da je naglase na svaki moguci nacin. Jeste, dugo se nismo videli, uvek mi je pravo zadovoljstvo videti vas, da, da, siempre clandestino, me llamo Pablo (Escobar) i prevozim tri mrtva cetnika sa sobom! Udruzite se i nestanite, jer dok je vas, nema prave slobode, iste vas pohlepne osobine udruzuju. I sto bi rekli na pravom venecijanskom xe fassile fare i fenoci col culo dei altri, za sta postoji adekvatan prevod na srpski koji ne bih davao u potpunosti ovom prilkom, ali ima veze sa udaranjem po koprivama ;-)

Unatoc svemu, sta da radim, dzedajskom mirnocom prolazim sve od reda i idem dalje. Ma ne, nema sanse da me zaustavite, ne sada, ne danas, nikada. I vec jezdim ka mojoj odrednici za naredna dva meseca – Portogruaru pored Venecije. Prema venecijanskim kanalima, prema nekim novim maskama...

* * *
Tokom XIII veka, Venecija je bila najprosperitetniji grad Evrope. Svoju velicinu gradila je na trgovinskoj floti, na putevima koji su spajali zapad sa istokom, i na tome sto su prvi uveli promenu u pravilima transporta. Pre, on se zasnivao na tezini, a od Mlecana na vrednosti, sto je omogucilo vecu zaradu za krace vreme. Smestena na strateskoj poziciji u Jadranskom moru, Venecijanska flota bila je gotovo nepobediva. Grad je vrveo zivotom, galije carske cinile su vezu Zapadne Evrope sa Vizantijom i Arapskim svetom.

Zbog zacina poceli su i krstaski ratovi, zacina koji su donosili bogatstvo. A onda, kako je sve u zivotu povezano, istorija se ironicno poigrala jos jedared. Grad je izgubio moc i znacaj upravo zbog sumraka Vizantijskog carstva, ciji je pad potpomogla Venecija. Turska kontrola nad Levantom dala je podstrek morskim silama Evrope da nadju neke nove puteve...

* * *

Ja idem putevima Corta Maltesea, zingaro nel cuore, para siempre, ’uzivam u bliskom dodiru sa svetom i ploveci kroz njega sirom otvorenih ociju, pokusavam da odem najdalje sto mogu - do ivice poznatog i jos malo iza, toliko daleko da mozda uspem da stignem i do samog sebe’. (HVALA i poseban pozdrav Ciklonautima, ko jos nije posetio ovaj romanticarski sajt, ima priliku na http://www.ciklonaut.com/index.htm).

Sin britanskog mornara i andaluzijske prostitutke, Corto je sam sebi ucrtao liniju zivota koju nije imao na dlanu, pokazavsi da sudbinu mi biramo sami. Njegov pravi tvorac, crtacki otac, Hugo Pratt podario mu je skepticizam prema nacionalnim, ideoloskim i religijskim dogmama.
Sa njima zajedno, vracam se u 1921. godinu, jer ne zelim da vidim onu turisticku, jednoobraznu, nakindjureno prozaicnu, vec magicnu, skrivenu i jednako memljivo vlaznu, ali ipak ljudsku stranu Venecije. I vec sam po skrivenim budzacima ovog grada na 117 otocica, prateci ’fabulu radnje’ Favola di Venezia – Sirat Al-Bunduqiyyah. Ulazim u trag misterioznom smaragdu koji dolazi sa orijenta, ali otkrivam i arapsko ime za Veneciju - Al-Bunduqiyyah po kome se i Jadran nazivao zalivom Venecijana, tj. Giun Al-Banadiqin.
U tu pricu Hugo Pratt uneo je nasledstvo svoje none, pamcenje kada je kao mali prvi put dosao u susret sa misticnom stranom ovoga grada. No, ni ne usudjujem se da pisem o Veneciji, o njoj su svi vec dovoljno rekli... ’O njoj se napiše godišnje par tona razne literature – lokalne, lokal-patriotske, turističke naravi, kiča kakvog možete samo zamisliti’, kao sto kaze Matvejevic. U svojoj ’Drugoj Veneciji’, on ipak uspeva da pronadje mesto u laguni gde galebovi dolaze da umru, ’napukline između dva-tri kamena u zidu, gdje je malter popustio od vlage ili cega vec, i gde je kakav vjetar, kakva struja ubacila malo sjeme iz kojeg nice ljekovita biljka – mi to zovemo drijen, drijenak, oni zovu ’zidnjaca’. Recimo, psi i macke osjete ju, i koriste te ljekovite biljke. Onda sam pogledao u stare spise venecijanske pjevacice koja je izgubila glas – mozete zamisliti sto se tamo radilo nakon tih burnih noci, plesalo, pjevalo, Venecija je bila bogata. Od te biljke Venecijanci prave cajeve, prodaju ih u starim apotekama, i njima bi se mogao povratiti glas’.

* * *

Na karnevalu gde ste pod maskama mogli postati neko drugi, nepoznat, makar za jednu noc, glas je bio jedini koji vas je mogao odati.
Ove godine, barem na papiru, lajt motiv su cula, opazaji… Medjutim, slabo tome ima traga na karnevalu, samo jedan nepregledni vasar... Za one odabrane sa dubljim dzepom (da ne kazem skupljim ulaznicama), iza zatvorenih portuna, pocinje maskenbal...

Bojim se gomile koja me nosi, i bezim do mostova koji nisu ucrtani u turisticke mape, do senki stvari koje ne remete ljudi, do pamcenja… koraci, glasovi, oni nocni... dodiri, sumovi, svi oni koji omedjuju grad cineci poeziju malih stvari…
Ali, u Veneciji teze nego igde drugde ostajete sami. Uvek zaluta po neki turista sa kamerom u ruci i kartom u dzepu, a venecijanski trgovci vrebaju sa svih strana. Tacno cekaju onaj trenutak kada smeksaju, pogotovu parovi, pa verovatno i znajuci da ce biti nasamareni, ipak kupuju uspomene pre nego sto se vrate u njihove gradove pune smoga, u bezlicnu stvarnost...

* * *

U medjuvremenu, prve nedelje na praksi donose novi svet sa sobom. Krecem prakticno od nule, i ne mogu reci da je najbolji osecaj, ali nije ni tako lose iznova graditi sebe unutar nekih drugih koordinata. Neki zmarci me podilaze, kao pred prvi sastanak, hvatam polako pricu u letu, odredjujem velicinu novog izazova predamnom, i glumim vinskog konsultanta. Cini mi se uspesno, jer kao svaki pravi konsultant ’nemam pojma o cemu pricam i za pocetak dajem informacije koje svi znaju’!

Radi se punom parom, ipak smo na severu. Ali, sve ima svoju ljudsku stranu. Docekuje me osmeh i prijatan svet, drustvo za rucak za kojim se redovno otvaraju najbolje flase. I gde jos postoji kancelarija u kojoj su frizider za vino, gomila vinskih recenzija, otvaraci, flase, dizajni novih etiketa, miris podruma u kojem se pravi vino... Gde se jos petkom organizuje degustacija od 10 razlicitih vina, takozvani verticale po razlicitim godinama, tj. berbama!

I ne samo to. U malom pansionu ‘La Rossetta’ u kojem sam smesten, docekuje me gospodja Alida kao najrodjenijeg. Cerka joj je na studijama u Milanu, i valjda me zbog toga jos bolje razume. Malo si jeo veceras, Pavel, ma sigurno neces jos? A videces, prijace ti. Naravno, tu je uvek macchiatone ujutro, i proseccino kao aperitiv pre vecere za mene, uobicajeno naravno! (Jedno neizmerno hvala, GRAZIE TANTE, sta drugo reci).

I u Portogruaru je slicno, osecam se kao kod kuce, ma jos bolje, osecam se kao covek. Ulazim u parfimeriju da kupim miris. Da li imate nasu kartu koja vam donosi popust od 20 posto? Ne, nazalost, kazem ja. Ma nema veze, docekuje me osmeh sa druge strane i devojka ubacuje kartu starije zene koja kupuje paralelno sa mnom, namignuvsi mi. La vita e bella, ljudi nisu zaboravili da ucine uslugu cak i kada ih na to niko ne tera, jer male stvari cine ovaj svet...

Za vecerom srecem nase ljude koji su tu vec dvadesetak godina. Vidi se da smo blizu granice. Isto drustvo stalno je za stolom, nasi su posvuda, bivsa Juga i treci svet, naterao ih zivot. Bosko mi pravi drustvo, jer ne valja jesti sam, i svakim danom nas razgovor postaje sve sadrzajniji...

* * *

Maske su uvek bile centralni deo karnevala, ljudima je u stvari bilo dopusteno da ih nose od Svetog Stefana do ponoci pokladnog utorka, kada je dozvoljeno castiti se svakom vrstom hrane, pa otuda i naziv ’mardi gras’, odnosno ’masni utorak’. To je vreme neobuzdanog uzivanja u hrani, picu i zabavi pod maskama, sto ima paganske korene. Crkva je medjutim propisivala jos od srednjeg veka da se tokom karnevala posti, pa tu treba i traziti poreklo reci – carni vale ili zbogom mesu!

Oni koji su bili zasluzni za iluziju maskenbala uvek su uzivali poseban status u drustvu. Mascherari, umetnici koji su ih pravili, predstavljali su zasebnu gildu i imali svoj statut jos od XV veka.

Ne treba ni trositi reci da su nekadasnje maske bile veoma jednostavne u svom dizajnu i dekoraciji, malo nalik na one danasnje koje se nude turistima. Bilo ih nekoliko vrsta:

- Moja omiljena, ’Darth-Vader-ovska’ maska, zvana ’bauta’, pokrivala je citavo lice, i najcesce je upotrebljavana tokom karnevala, jer je skrivala identitet i socijalni status osobe koja je nosila. Davala je zbog toga dozu slobode, slobode da se dodje u kontakt sa drugim clanovima drustva, izvan okvira klase kojoj se pripada i svakodnevnih konvencija. Osim za romanticne sastanke, bila je zato pogodna i za druge svrhe, nekada ne bas u skladu sa zakonom. Bauta se inace sastojala od crnog mantila i plasta koji se otpozadi pruzao od sesira, takodje crnog, i spajao sa mantilom. Kontrast tome bila je sama maska, obicno bele boje, koja se naziva ’larva’ od istoimene latinske reci koja znaci ’fantazma’ (ili ’maska’).
- ‘Moretta’ je crna somotska maska ovalnog ’dark-moon’ oblika. Izmisljena u Francuskoj, vrlo brzo postala je popularna u Veneciji jer je isticala zensku lepotu i njenu misticnost. Ili, zato sto je prisiljavala zene da cute, rekli bi cinici, jer se za lice drzala uz pomoc prednjih zubiju. - Iako i gospodina Aschenbacha u knjizi ’Smrt u Veneciji’ uveravaju da je jugo (scirocco) jedina posast za zdravlje, razne epidemije harale su ovim gradom u vise navrata kroz vekove, pa tako odori ’medico della peste’ pripada znacajno mesto. Ova maska imala je naime prakticnu primenu tokom epidemija, jer je u dugackom nosu imala neku vrstu filtera od soli i aromaticnih trava poput ruzmarina, belog luka i kleke. U ritualnom znacenju, ona je uvek imala ezorcisticku ulogu isterivanja svih zaraznih bolesti iz grada.
Na tom tragu, ne samo na Mediteranu, vec i diljem Evrope gde su jos od paganskog vremena bile sastavni deo narodnih obicaja i proslava, generalno je prihvaceno da su maskare trebale da oteraju zle duhove (da ne kazem crnu magiju) i zimu, i da otvore put svetlosti i dolasku proleca.

* * *

Bez maski ili uz pomoc njih, ja cekam prvi bistar dan i idem da osetim more. Jezdim u smeru sada opustelih turistickih mesta na obali, iduci starom cestom da bih kupio trenutak vremena, mirno gledajuci bele vrhove Dolomita u pozadini. More je ovde vise nalik bari, ali vegetacije ne nedostaje. Uvece, u smiraj dana, nebo postaje crveno, bice jos jedan lep dan sutra - Rosso di sera, bel tempo si spera! Tu je i narandzasti mesec koji se radja, zvezdano nebo na dohvat ruke... It’s gonna be, it’s gonna be, it’s gonna be, a lovely day... lovely day, lovely day, lovely day...

* * *

U danu kad dvojica Beogradjana postaju sampioni na Otvorenom prvenstvu Australije u tenisu, bogatiji za ’koju tisucu’, u samo jednom poslepodnevu druzenja, ja postajem bogatiji covek za gomilu interesantnih prica, iskrenih saveta i ljudskih reci. (HVALA DZIVE OD SRCA, druzicemo se jos)!

Nalazimo se pred kafanom ’Stella polare’ u kojoj je redovni gost bio Dositej Obradovic. Iako zatvorena, (jer je i u inace mirnom Trstu, nedelja tek pusta) ova tacka u organizmu grada dobar je pocetak za putovanje kroz vreme dok pravimo par koraka do susednog kafea.

Vec dugogodisnji stanovnik ’naseg cuvenog grada od 3 slova’, moj domacin mi (pri)poveda pricu o trgovcima koji su ne tako davnih godina XIX veka stekli bogatstvo i podigli velelepne zgrade u samom centru Trsta oko kanala Grande, gde je teren tada bio najjeftiniji. Jedan od njih, Djordje Vukasovic, svojim testamentom zavestao je zgradu u kojoj je kafana Stella Polare uz samo jednu bitnu napomenu - da kafana nikada ne placa najam. Zasluzio je barem plocu koja na ulazu govori o tome.

Djordje je bio samo jedan od brojnih trgovaca sa ’nasih’ prostora koji su zbog svog ’dvojnog drzavljanstva’, odnosno sluzbe Sultanu, kao i Habsburzima, u isto vreme mogli da trguju robom ne placajuci carinu, tj. namete ni na jednoj strani. Svoje zgrade kasnije su zavestali, u dobroj tradiciji tadasnjih uspesnih ljudi, zarad opsteg dobra. Bili su otvoreni za prosvecivanje, ni nalik ovim danasnjim novokomponovanim politickim preduzetnicima, i na taj nacin drzali su korak sa vremenom. Neki, poput Gopcevica, bili su i ispred. Njegova palata, cija fasada oslikava igru svetlosti na povrsini mora i u nisama krije junake Kosovskog boja, prvi je primer funkcionalnosti gradnje tadasnjeg vremena. Revolucionarno kvadratna Palazzo Gopcevich imala je centralno dvoriste u koje su se ventilacijom ispustali svi mirisi iz kuhinje, koja je prvi put tako ’odvojena’ od dnevnih boravaka.

* * *

A posto sam bio na prvom danu karnevala, idem i na njegovo zatvaranje. Ovoga puta sa jasnim odrednicama, pravo na gastronomski stand. Dakle, malo krostula i fritula (crostoli e fritelle), tipicnih za ovaj kraj, i spritz naravno. U spric(er) se ovde pored suvog belog vina i kisele/soda-vode, dodaje jos Aperol (ili Select, a moze i Campari), komad limuna (pomorandze) i katkad maslina.

To je danasnja razvijena varijanta koja poreklo vodi iz vremena kada su Austrijanci drzali grad. Posto su pili u velikim kolicinama, lukavi Venecijani poceli su da im mesaju vino sa vodom, a ovima je pak ionako bilo svejedno sta piju.

Trscanska verzija takodje ne podrazumeva dodavanje Aperol-a ili bilo cega drugog, vec samo obican, nama poznati cist spricer koji se tako i naziva – ’spritz liscio’. Osecam se kao kod kuce, samo sto se ovde soda-voda ne sipa da bi prekrila kiselost vina, vec se za pripremu koriste ’flase od 0,75l sa cepom od plute’ (Za bolje razumevanje ove problematike, pogledati tekst Vojina Dimitrijevica ’Vino i snobizam’ koji se jos uvek moze naci na http://forum.6yka.com/viewtopic.php?p=71).

* * *

Za kraj, jedno ogromno CIAO! Iz ove Venecijanske perspektive, to dobija dodatnu dimenziju. Naime, rec vodi poreklo iz venecijanskog dijalekta (da ne kazem jezika) na kome znaci ’sluga’. ’S-ciào vostro’ ili ’Sono vostro servo’ je u stvari venecijanski pozdrav koji znaci ’ja sam vas sluga’, a koji je vremenom postao sastavni deo italijanskog, ali i mnogih drugih jezika sirom sveta, ukljucujuci i naseg. Interesantno je da ga je u engleskom prvi pomenuo Ernest Hemingway u knjizi ’Zbogom oruzije’.
Ciao dobri ljudi, do sledeceg citanja, la vida es un carnaval!
~ ~ ~