Pamćenje velike reke

(deo teksta originalno pripremljen za magazin "Biznis i finansije", novogodisnji broj, kojima se zahvaljujem na silnoj podrsci i korisnim savetima, pre svih Zorici Zarkovic)

Potraga za rekom Po

Krajem septembra Univerzitet gastronomskih nauka iz Italije sa sedištem u Polencu kraj Torina i Kolornu pored Parme napustio je svoje aule. Više od 150 studenata krenulo je u veliku avanturu, na višenedeljni put duž reke Po sa idejom da je bolje razume i predstavi. To je najnoviji i ujedno najambiciozniji projekat ovog Univerziteta koji propagira multidisciplinarni pristup gastronomiji i ruralnom razvoju.

U skladu sa filozofijom ’Slow Food’ pokreta koji je jedan od utemeljivača Univerziteta, na put se ne kreće autom ili bilo kojim ’brzim’ prevoznim sredstvom, već naprotiv - biciklom.

Biciklom, jer odražava ljudsku energiju, poeziju brzine i stvarnosti nekog drugog agropastoralnog vremena. Biciklom, jer nam omogućava da natenane, otvorenih očiju, prođemo nepreglednom dolinom Padanije koja se u poslednjih pedesetak godina transformisala u jedan od najrazvijenih regiona Evrope, ali po cenu devastiranja životne sredine i istrebljenja mnogih biljnih i životnjskih vrsta kojima je Po predstavljao prirodno stanište. Biciklom, jer ne predstavlja barijeru izmedju ljudi i pejzaža, dajući nam priliku da natenane upijamo okoliš kojim prolazimo, da razumemo i otkrijemo morfologiju terena kojim krstarimo.

Put sa mnoštvom prijatelja i kolega nalikuje na trku ’Giro d’Italia’, ali to je put koji istovremeno daje mogućnost za usamljenost, za lični dnevnik i doživljaj koji može postati ’životni stav, ako je istina da je bivstvovanje u putovanju’, kao što kaže tršćanski pisac Klaudijo Magris u svom remek delu ’Dunav’.

Avantura duž reke Po, od njenog izvorišta na planini Monvizo pa sve do ušća u Jadransko more je za nas dozivanje nekadašnje prakse velikih putešestvija, ali istovremeno i inovativni način studiranja putem kojeg upoznajemo poljoprivrednu proizvođnju i industriju prehrambenih proizvoda ovog dela Evrope. Krajnji cilj ovog naučnog poduhvata je prikupljanje banke antropoloških podataka, priča i kazivanja, ali i sagledavanje trenutnog ekološkog stanja i biodiversiteta reke Po.

Zaboravljene priče, stari zanati i generacijama akumulirano znanje prisutni su u sećanju malog broja ljudi koji još uvek žive ritmom ove velike reke. Upravo zato je i ideja ovog istraživanja upoznavanje sa tradicijom i ’pamćenjem’ vode čiji je uticaj na okolinu i život oko nje presudan.

Problemi, rešenja, primeri dobre prakse

Diversifikacija ekonomskih aktivnosti kroz turizam i ponudu čitavog paketa usluga, podrška upravljanju zemljom i zaštiti životne sredine, kao i podizanje konkurentnosti u poljoprivredi osnovni su ciljevi politike ruralnog razvoja Evropske unije (EU) za naredni period. Međutim, čak ni u zemljama članicama EU nije lako naći puno uspešnih primera, jer je proces reforme Zajedničke poljoprivredne politike EU u toku.

Ta činjenica je posebno značajna za Srbiju, jer je u procesu pristupanja Evropskoj uniji poljoprivreda prva na udaru, tj. prva koja mora jako brzo da se prilagodi novonastaloj situaciji i konkurenciji. Značajno je pre svega odmah razjasniti da je prekid između subvencija i proizvodnje definitivan, i da će pojedinačni transferi u budućnosti pre svega biti u vezi sa sa standardima zaštite životne sredine, očuvanjem zdravlja biljaka i životinja i jačanjem veterinarske, sanitarne, fitosanitarne i kontrole zakona o ispravnosti prehrambenih proizvoda.

Potrebno je pre svega srediti statističke podatke, neophodne za registraciju poljoprivredne proizvodnje da nam se ne bi ponovila greška na koju nam ukazuju naši domaćini. Nije mali broj poljoprivrednih proizvođača, čak i na severu Italije, koji nisu bili u mogućnosti da primaju pomoć putem EU fondova koja dolazi po hektaru obradive površine, jer zemlju prethodno nisu uknjižili. U razloge ovde nećemo ulaziti...

Čak i kada realno kvalitet postoji, treba ga uoblikovati da bi ga drugi prepoznali. Jer, tamo i gde možemo reći da imamo poljoprivrednike koji poseduju znanje (ili kako se danas često naziva know-how), gde postoji relativno dobra saradnja proizvođača, prerađivača i naučnih instituta, važno je prvo apsorbovati sredstva od Evropske unije za zaštitu zemlje i autohtonih vrsta i proizvoda.

Slikovit primer je beli luk iz opštine Vogiera u okolini Ferare. Pomalo banalan na prvi pogled, ni ovaj beli luk ne tera vampire oko sebe, ali donosi ovom kraju mnogostruke koristi, za koje je od suštinske važnosti bilo nekoliko sledećih preduslova:
(1) udruživanje proizvođača u kooperativu;
(2) podrška opštinske administracije, kako tehnička tako i finansijska u promotivnim aktivnostima, ali i što je najvažnije u;
(3) dobijanju marke geografskog (IGP), a zatim i zaštićenog porekla (DOP).

Ove marke su u skladu sa dominantnim konceptom kvaliteta u Evropskoj uniji gde je pre svega važno gde se i kako proizvodi. Teritorija dakle daje kvalitet i određuje karakteristike proizvoda (DOP, regulativa Evropske unije CE 510/2006), ili samo doprinosi njegovoj reputaciji (IGP, regulativa CE 1898/2006).

U kooperativi nas upozoravaju da je proces dobijanja ovih marki izuzetno dug, i da obično potraje i preko 5 godina, pa ga je poželjno započeti što ranije. Sve prvo treba urediti na nacionalnom nivou, gde obično proces pokreću udruženja proizvođača ili prerađivača, da bi se onda na nivou Evropske unije dozvolila mogućnost žalbe i osporavanja, kako od strane zemalja članica EU ili onih koje su izvan, direktno ili putem Evropske komisije.

Za ovaj poduhvat neophodno je pripremiti seriju dokumenta na bazi naučnih istraživanja.
(a) Tehnički izveštaj koji sadrži detaljan opis samog proizvoda i procesa proizvodnje, objašnjava njegove specifičnosti i vezu sa teritorijom.
(b) Ekonomski izveštaj koji analizira socio-ekonomske efekte proizvodnje na lokalnu zajednicu.
(c) Istorijski izveštaj koji ilustruje poreklo i istoriju proizvoda, gde je 25 godina najmanji period za koji treba pronaći dokaze o postojanju proizvoda na tržištu.
(d) I na kraju, sve treba predstaviti u obliku zbirnog dokumenta koji sadrži deset članova, od naziva i opisa proizvoda, preko limitiranja teritorije na kojoj se isključivo može proizvoditi i veze sa njom, do etiketure i logoa.

Bivša gradonačelnica mesta Vogiera, sinjora Barbieri napominje da je čitav proces u velikoj meri pomogla lokalna administracija, mada su sredstva za istraživanje i vođenje procesa uglavnom (85 procenata) došla iz EU fondova. Takodje, naglašava da DOP ne treba posmatrati kao cilj, niti on automatski označava kvalitet, ali omogućuje da poljoprivredni proizvođači lakše nađu tržište i ’pravu’ vrednost za svoje proizvode, ima pozitivan uticaj na druge povezane aktivnosti zasnovane na proizvodu što donosi diversifikaciju usluga i nova radna mesta, ali i indirektno predstavlja dodatu vrednost za čitav region kroz promociju grada, teritorije i kulturne baštine.

Takodje, treba naglasiti da je u Vogieri preokrenut trend odlaska mladih sa sela, najviše zahvaljujući proizvodnji belog luka, pa je tako prosečna starost proizvođača udruženih u kooperativu 39 godina.

Primera poput belog luka ima još. I bez obzira da li se radi o udruženju ribara iz Polezina na samoj delti gde se gaje dagnje, radiću iz Treviza, udruženju ’La Granda’ koje se stara o čuvenoj Pijemontskoj rasi goveda, beloj riži ’Acquerello’, vinu ’Barolo’ ili čokoladi, važno je podržati udruživanje proizvođača, staviti akcenat na sprečavanje napuštanja poljoprivrede u ruralnim područijima i isplatiti dodatne troškove za poboljšanje sigurnosti hrane i zaštitu zdravlja biljaka i životinja.

U staroj fabrici za mariniranje jegulja u gradiću Komakio koja je sada pretvorena u muzej, na obali čuvene lagune, iskreni domaćini nam kazuju da za vitalnost ruralnih zona nije potrebno mnogo, dovoljno je samo ’da stanemo na loptu, da se zaustavimo na trenutak i razmislimo u kojem smeru idemo. Jer, auto može ići dobro, ali je pitanje da li ide u dobrom smeru’...

Slike u vremenu

Dok idemo etapu po etapu dobro utvrđenim itinererom kroz 4 regiona - Pijemont, Lombardiju, Emilija Romanju i Veneto - smenjuju se pred nama slike, trenuci u vremenu koji nam daju radost življenja i koje pokušavamo da utisnemo u filmsku traku našeg pamćenja:
Zabeleli vrhovi Alpa u pozadini i zvono bicikla dok krstarimo poljima zagledani u površinu reke Po...

Muzika na ulicama Torina kojima po sredini krstare tramvaji, miris kestena, usporeno nedeljno poslepodne, kafe Barati, bajadere, ’Mittel Europa’...

Jesenji zalazak Sunca gde se ono malo crvenih zraka odbija od površine pirinčanih polja...

Mirnoća vinograda, brežuljkasti teren, vinova loza koja pamti godinu za godinom, berbu za berbom...

Vodenica, čamac na vodi u jutarnjoj magli, oblutci koje vekovima oblikuje reka...

Sećanje na migracije jegulja i jesetri koje su nekada rekom Po išle svojim životnim putem, jegulje iz slatke u slanu, a jesetre iz slane u slatku vodu da bi se mrestile i produžile vrstu...

Oko nas su karte, stari zanati, običaji zaboravljeni u vlažnoj sobi naših baka, predmeti poput sita koje se koristi za spravljanje ulja od lešnika, stari ormari u gradskoj kući u Kremoni, miris knjiga u biblioteci Univerziteta u Paviji, cigle u podrumu vina, izbledeo divan u salonu Vitorija Emanuela u vili Kontesa Roza, zvono za krave, grejač za postelju, stari grombi ogrtač koji svaki na svoj način pričaju svoju priču.
Ko je ikada živeo pored reke, ima veliko poštovanje prema vodi koja diktira ritam življenja. U reci se pronalazi metafora života kome voda daje mirnoću, a katkada priređuje dramu u razornoj furiji nezamislivih razmera. ’Vremena gladi i izobilja’, tako reku Po u vreme njegovog odrastanja opisuje jedan od starih alasa sa kojim se susrećemo, jedan od ribara za koje voda nije neprijatelj, već izvor neprocenjljive vrednosti, nepresušni izvor života.
Reka Po je vekovima značila život, ljubav između prirode i čoveka, i bez obzira na jednu drugačiju priču iz epohe ekonomskog buma kada su je mnogi zatrovali, ona i danas ima vitalnost koja uliva nadu i opominje da ’zemlja nije nasledstvo koje nam ostavljaju naši roditelji, već je zajam koji nam daju naša deca’.

~ ~ ~