Praznim glavu, punim dušu

Dobri ljudi, evo prvog izveštaja sa puta koji se nakada zvao put ­“Bratstva i jedinstva”, puta koji me je odveo na prvu usputnu stanicu koja će mi u narednih godinu dana biti baza na pola puta izmedju Beograda i Parme. Grada Rijeke u kojem je izmišljen torpedo, podeljenog posle II svetskog rata izmedju Kraljevine SHS i Italije, zbog čega je uostalom sve brojao dvaput – dve gimnazije, dva groblja, dva fudbalska kluba! Grada koji se smestio na samom istočnom obudu Istre, onog uskog pojasa gde se spajaju Mediteran i Mitel Europa, gde se spajaju sever i jug.

Bez većih problema, čak i na granici gde sam morao za svaki slučaj da deklarišem komp, od Beograda do Zagreba vladala je monotonija koju ni ono malo vinograda oko Slavonske požege nije moglo da poremeti. Mamutske pumpe za naftu koje je patentirao još Howard Hughes (sta znači kad putuješ sa tehnolozima) takodje nisu radile, i osim radija koji je automatski menjao stanice (šta znači kad imaš kantu od auta koja nema ni CD player) ništa nije remetilo moju pažnju na putu koji je bio predamnom. Udružene radio stanice, a pre svih radio Modriča sa svojim hitovima, jos jednom su potvrdile da je teško moglo biti drugačije!

Posle Zagreba krajolik se polako menja, da bi posle Karlovca poprimio potpuno drugačiji izgled. Gorski kotar izgledao je ušuškano i mirno posle blage zime, zasvirao je St. Germain, i ja sam konačno uživao u brzoj cesti iz video igrica. Ličilo je na test drive, sa gomilom tunela, viadukata, ‘Bergerovih okuka’, jedino put više nije vodio pored drumskih mehana gde se jagnjetina okretala na ražnju, kao ni kroz Skrad gde je nekada vredelo stati zbog štrudle sa sirom. No slow food, only fast life – totalno drugačije od filozofije mojih studija!

A onda se konačno ukazao Kvarner, kao nekada upijao sam očima šare na površini mora, samo ovoga puta to nije bilo dečacko lice priljubljeno na zamagljena stakla memljivog voza Jugoslovenskih železnica čija su kola pred zoru dolazila na Riječki kolodvor.

I više mi ništa nije bilo važno u trenutku kada sam dosuo prvu čašu Malvazije na terasi čiju sliku vidite, gledajuci Kvarner, slušajuci krike galebova, i brojeći ribarske koće. Imena poznatih mesta odzvanjala su mi u ušima, gledao sam ih pravo predamnon – Volosko, Opatija, Ičići, Ika, Lovran, Medveja, Mošćenička draga. Kroz velika vrata izmedju Istre i Cresa isplovljavao je teretnjak, a ja sam listajuci peljar odredjivao kurs mog budućeg putovanja…

Pablito
~ ~ ~