Ostrvska tetralogija 2006-09.

Prolog - Isplovljavanje

Ono što nije zapisano, nije se zapravo ni dogodilo – dugo vremena odzvanjalo je u mojim ušima. Glasovi bi se neko vreme i stišali, čak me dugo ne bi proganjali uopšte, ali bi se onda gotovo po pravilu iznenada vraćali i bivali još glasniji nego ranije! Pogotovu svadbeni glasovi devojke sa Krita na čiju sam haljinu, sašivenu od nemačkih padobrana, naleteo u pomorskom muzeju u Haniji. Onih istih koji su se samo koji dan ranije otvorili na nebu iznad Krita, maja 1941. godine u najvećem desantu nemačkih trupa za vreme II svetskog rata. Morao sam da ih konačno umirim pisanjem... Davna priča dobivala je svoje konture...

U suprotnom, uzaludno bi bilo svako moje uporno odmicanje od stvarnosti, svaki moj pokušaj probijanja granica. Ne tih, slutim šta ste pomislili, ne onih šengenskih, nisam na njih mislio, već na one koje su nam postavljene već samim rođenjem. Pokušaj probijanja granica, kažem; možete ga slobodno nazvati i bekstvom. Strahom da se ostane na jednom mestu u našem životu, jedinom koji nam je dat.

Zato krenimo u potragu za izgubljenim vodenim Narodima... Putem starih trgovačkih ruta i velikih bitaka za prevlast na moru, tragom nestalih civilizacija... U potragu uz pomoć mapa velikog admirala otomanske flote Piri Reisa, kapetana Pirija, starog vuka i kartografa. U potragu preko sedam mora (i sedam gora) za samim sobom, delimično ili potpuno nestalim...

Ono što je prvo bilo zamišljeno kao trilogija tri najveća ostrva Mediterana prešlo je gotovo neprimetno u toku pisanja u tetralogiju. Bez Krita, najvećeg otoka Grčke, ova kolekcija bi definitivno bila nepotpuna! Tetralogija nas elegantno (u)vodi i na puteve vina (što je naravno u mom slučaju neizbežno), jer joj ime naime potiče iz Antičkog teatra gde je satirična predstava pratila trilogiju u jednom zajedničkom izvođenju na festivalu posvećenom bogu vina Dionisiju, čineći tako kompoziciju od četiri dela. Svakom treba dati pravo na završnu odbranu!

Rekoh li već, krenimo u bekstvo... Ako se pitate da li smo ga konačno i ostvarili? Hmm, ne verujem, teško da je to uopšte i moguće. Da li smo sopstvenu stvarnost izmenili? Malo verovatno. Da li smo se oslobodili straha? Možda i jesmo, ali ne na ostrvima, već samo u onim retkim trenucima, negde na otvorenom moru, šibani žestokim vetrovima i suncem, sa pogledom na pučinu pred nama, kada čovek, ni sam ne znajući zašto, da li od sreće ili od straha, odjednom počinje da vrišti.

Da li su vodeni Narodi s' mora ikada stvarno postojali? Ko su oni bili, odakle su došli, i konačno, gde su nestali? Da li su bili divljaci, osvajači, pirati, dezerteri ili izbeglice? Poreklo ovih ljudi ostaje do kraja nepoznato. Ipak, na osnovu njihovih imena veruje se da su se pojavili u Egeju i da su bili Minojskog ili Grčkog porekla po tome što su svoju postojbinu nazivali Ahijava što se može povezati s' Ahejcima, tadašnjim stanovnicima Egejskog poluostrva. Kako god bilo, izgleda da su Narodi s'mora obeležili brojne događaje na prelazu od ranog do poznog bronzanog doba na velikom prostoru od Anadolije, preko Sirije i Palestine, pa sve do Egipta. Ovaj prostor južnog Levanta uvek je privlačio narode svojom bogatom vegetacijom i ugodnom klimom. 'Zemlja meda i mleka', 'obećana zemlja', nudila je utočište. Narodi s'mora bili su ljudi koji su želeli da (pre)žive. Napuštali su mesta u kojima je bilo teško živeti tražeći bolje. Na tom putu radili su kao plaćenici, često zahvaćeni ratovima u kojima su gubili živote i bili zarobljavani. Mislite možda da ih zato treba osuđivati? Kako god bilo, uticaj nekih od ovih naroda ostao je još dugo prisutan na Mediteranu. Iako su puno toga uništili u svojim pohodima, smatra se da su bili utemeljivači Feničanske civilizacije, prve velike pomorske sile Mediterana.

Da li ih možemo razumeti drugo je pitanje? U 'Mediteranskom brevijaru' (pa zar opet, reći će neki od vas) se kaže da se Mediteranac ne postaje rođenjem, već da je to nešto što se postiže u životu. Mediteranci postajemo kada prihvatimo da ne pripadamo samo jednoj kulturi u kojoj smo rođeni, već istovremeno i drugim kulturama koje su na ovaj ili onaj način uticale na našu.

Lamma bada yatathanna

Lamma bada yatathanna

Hubbi jamalu fatanna

Aman' aman' aman' aman...

(Lamma bada, Selim Al-Masry)

~ ~ ~

Deo prvi - Kipar

Na najistočnije ostrvo ove tetralogije kročio sam dosta nesigurnim korakom. Ne da sam bio najbliži Levantu, a najdalje od mirisa i ukusa na koje sam možda navikao, već me na ovoj strateškoj tački Mediterana sa koje se najbolje nadgledao Suecki kanal i najkraći put prema Indiji (čitaj prema kolonijama i njihovom bogatstvu) malo toga uopšte podsećalo na more. Britanska imperija dobila ga je na upravljanje posle Rusko-turskog rata u zamenu za garancije da će čuvati Otomansko carstvo od mogućeg napada Rusije. Posle I svetskog rata ga je i anektirala i sa sobom donela svoje običaje. Teško je bilo menjati brzine levom rukom, ali je još teže padalo umesto kariranih stolnjaka lokalne konobe u lučici videti tipične engleske pabove pored mora u dugačkoj aveniji obrasloj velikim betonskim konstrukcijama. Ostrvo ipak nisu odbranili od Rusa. Dolazak ruskih dobitnika tranzicije u ovaj poreski raj poslednjih godina teško da je pridoneo mediteranskom štimungu. Lokalno stanovništvo međutim naviklo je kroz vekove na osvajače. Ovi današnji su doduše bili naoružani drugačijim oružijem, ali varate se ako mislite da je bilo manje ubojito. Dapače. Pred ovima nisu kao ranije bežali u planine kao pred Egipćanima, Feničanima, Persijancima, kao i Rimljanima, Bizantincima, ali i Krstašima, Francima, Mlecima, nadasve Turcima (jeste da nisu u studiju, ali valjda nisam nikog propustio da otpozdravim). Misleći da su dobro prošli u razmeni sa novokomponovanim osvajačima, čuvari plaže u zimskom periodu hvatali su krugove u svojim besnim automobilima...

Oprostite, a kakvo to kamenje skupljate? Obojeno i ono što svetluca. Na peščanoj plaži gde je Afrodita izronila iz vode kamenčića je bilo na pretek. Neki su ih ređali u pesku ispisivavši imena voljenih, omiljenog fudbalskog kluba ili zemlje odakle dolaze. Ja sam ih ipak poneo sa sobom da me podsećaju na šum mora koji je u kombinaciji sa ženskom lepotom sazdan da traje večno... Kipar je dom mnogih bogova Antičke mitologije, ali je svakako najpoznatiji po tome što je na njenim obalama blizu Pafosa rođena Afrodita.

Sazdana od morske pene, na obalu je došla na ‘Jakopovoj kapici’ uz pomoć Zefira, boga blagog zapadnog vetra. Kažu da ukoliko otplivate oko stene pored same obale bićete blaženi večnom lepotom! Ko bi želeo da živi hiljadu godina... Stena, od koje se sa obe strane prostire dugačka, ali uska peščana blaža, nosi naziv Petra tou Romiou. Naziv koji se ne odnosi na Afroditu, već na mit o Bizantinskom heroju Digenisu koji je na pirate bacio veliku stenu da bi zaštitio svoju ljubu. Respect maaan!

Na putu B6 od Afroditine plaže do poluostrva Akamas oko nas je samo spržena zemlja koja me podseća na Afriku. Zastajemo u Pafosu da probamo čuveni ratluk koji se u obližnjem mestašcu Jeroskipou pravi u malim porodičnim artizanerijama. Zastajemo naravno i da vidimo inspirativno arheološko nalazište grada Donji Pafos iz Rimskog doba, ali mi inspiracije naglo ponestaje na prašnjavim stazama ove drevne prestolnice iz Grčko-rimskog doba koju je u I veku na svojim putešestvijama posetio moj apostolski imenjak. Ostajem još dugo u staroj luci sa pogledom na srednjevekovno utvrđenje...

Poslednje utočište na ostrvu, poslednji kutak koji je ostao netaknut uprkos razvoju turizma, severo-zapadni kraj Kipra nudio je svemirski krajolik. Strme litice koje su se dramatično spuštale direktno u more davale su utisak da se nalazimo na kraju sveta. Svet je ravna ploča koju slonovi nose na svojim leđima. Ugledavši orhideju pored puta naglo zastajem, slavim lepotu i slobodu prirode, urlam iz sveg glasa! Pokušavam da se orjentišem. Pokazujem u pravcu Krita ne sluteći da će mi to biti sledeće odredište...

Ali, ima još vremena, malo strpljenja molim; ima valjda Kipar još nešto da ponudi. Svoj mir konačno nalazim u brdima, okružen svežim vazduhom i manastirskim vinogradima. Vino je starije od svake zapisane istorije. Još pre velikog potopa, umetnost spravljanja vina razvila se na Kavkazu, a onda preko Mesopotamije proširila na Levant i do Feničana koji su vinovu lozu u trećem milenijumu pre nove ere preneli na Kipar, Krit i ostala Grčka ostrva. Prve čokote zasadili su i u Provansi, ali to već nije predmet naše priče.

Najbolji vinogradi na Kipru nalaze se na južnim padinama centralnog planinskog masiva Trodos. Postoji veliki broj sela koja proizvode vino, ali pre svega lozovaču koja se naziva Zivania, a na koju su posebno ponosni. Svako ima specijalnu odležalu ‘vodu života’, spravljenu od sortnih vina, nikako komovicu, koja se nudi u posebnim prilikama i koju naravno ni po koju cenu ne smete odbiti.

Od Platresa skrećemo sa magistralnog puta prema mestašcu Koilani. Imamo sreću da smo na ostrvu u oktobru mesecu, pa idemo na festival vina. Deka vodi svoju unuku na magarcu kroz uske kaldrmisane uličice, iz kamenih kuća sa krovovima od ćeramide dopiru mirisi i graja, a po koji par očiju sa cvetnih balkona posmatra povorku ljudi... Amfore od terakote na ulazima u podrume valjda znače da smo na pravom mestu. Kako lepo kaže u vodiču: ‘Pitoreskna lokacija sela, okruženog vinogradima, nadoknađuje nedostatak zgrada od istorijskog značaja’. Kao retko kada slažem se bez pogovora! Ukus tradicije dolazi sa grilovanim halumi sirom i bocunom crnog vina na drvenim stolovima u senci. Da budem do kraja precizan – sa odležalim halumijem od nepasterizovanog ovčijeg i kozijeg mleka, slanog i pikantnog, koji traži jako vino juga pune strukture, visokog alkohola i izraženih tanina koji potiču od debele kože morvedra, koga ovde nazivaju mataro, u standardnoj kombinaciji sa granašom, ali u ovom slučaju i sa lokalnom sortom mavro. Težak ovaj umetnički život!

Od lokalnih znalaca prvi put čujem za ‘Vinsku bitku’, najstariju veliku degustaciju organizovanu od strane Francuskog kralja Filipa Augusta u XIII veku, na kojoj je, pogađajte dvaput, pobedilo vino sa Kipra. Moram priznati da sam malo skeptičan prema istinitosti priče, sve dok nekoliko nedelja kasnije u miru svoga doma zaista ne ustanovim da se radi o najstarijem zapisanom ocenjivanju vina. Sramim se nepoverenja. Čovek se uči dok je živ, vino zaista oplemenjuje. Na degustaciji koja je okupila preko 70 uzoraka iz Francuske, Španije, Nemačke i drugih zemalja ‘Starog sveta’, dobra je blagoslovio, a ona loša ekskomunicirao engleski sveštenik. Na kraju je pobedilo slatko vino sa Kipra, za koga se veruje da je bila Komandaria (Κουμανδαρία) koju su verovatno na francuski dvor doneli Krstaši sa ostrva koje je u to vreme bilo deo njihovog kraljevstva. Ne čudi me da ih je Komandaria, načinjena od sušenih bobica dve lokalne sorte – jedne crne, a druge bele - odmah osvojila svojom bojom ćilibara i visokim procentom alkohola i šećera. Omiljeno vino Krstaša smatra se najstarijim imenovanim vinom na svetu koje se i danas proizvodi na isti način kao nekada.

Posle visinskih priprema, oporavljamo se par dana od puteva vina i krećemo lagano dalje. Od Limasola preko Larnake prema Turskom delu treba samo pratiti more. Svi putevi ionako vode prema Aja Napi. Pre tridesetak godina bila je usamljeno ribarsko mestašce, ali se sa turskom okupacijom Famaguste i okoline situacija potpuno izmenila. Dok nekom ne smrkne, drugom ne svane, definitivno! Tako je danas Aja Napa centar zabave kojem na Mediteranu verovatno jedino može da parira Ibiza.

U Turski deo Kipra uprkos najboljoj volji ipak ne možemo, jer ne važi osiguranje za auto koji smo rentirali. Nivo nepoverenja između dve strane, da budem blag, je i dalje na veoma niskom nivou. Poslednje što mi treba u ovih par preostalih dana na ostrvu je da ih provedem u raspravi sa carinicima, komunikaciji sa UN peace keeping misijom ili ne-daj-bože Turskoj zatvoru, pa se svaka ideja o prelasku tu i završava. Nema dakle govora da uopšte pokušavamo, ali nam zato ostaje da ipak probamo da pronađemo tu zabavu, ako ona već neće nas. I tu se međutim zaustavljamo na pokušaju, jer osim učmale lučice, Aja Napa nudi neprimetnu muziku i loš izveštačen ukus; barem do novog dolaske hrpe turista koja će sa sobom doneti privid života. Trčanje u mestu...

Osim... Sve osim jednog prepoznatljivog zvuka koji se probija kroz kakofoniju i sa sobom donosi onaj savršeni trenutak kada mislite da je sve, naprosto sve, ne samo na ovom prostoru i u ovom vremenu, u savršenom poredku stvari.
Too low to find my way
Too high to wonder why
I've touched this place before
Somewhere in another time
Now I can hear the sun
The clouds drifting through the blinds
A half a million thoughts
Are flowing through my mind
(Lebanese Blonde, Thievery Corporation)

Famagusta nam ostaje u daljini… Ostaje ovoga puta ’skrivena u pesku’, kako joj je i nekadašnje ime Amohostos kazuje. Nekada jedna od najvažnijih prirodno zaštićenih luka Istočnog Mediterana, u XIII veku postala je centar trgovine između zapada i istoka. Bogatstvo trgovaca mereno je veličinom i lepotom stila crkvi koje su zidali. Bila je mesto gde su ljudi uživali u lepoti i luksuzu. Sa Grčkog Rta, jugoistočne punte ostrva gde se krečnjačke stene cepaju pod erozijom mora i vetrova, pokušavam da dozovem staru slavu ovoga grada...
Mesečeva kći, začarana
Spava pod senkom uspomena
Mnoge godine, već prošle su
Još samo priča seća na nju...

~ ~ ~

Nastaviće se...