Il Mediterraneo, com'era una volta

(Jadransko more – Istočna obala)

Mediteran hoću peške da predjem
Bosim nogama, peške da predjem
Snagom mora i Sunca, peške da predjem

Borova šuma, borova šuma
Borova šuma, duhova puna
Velika snaga, borova šuma
Peščana plaža, duhova puna
Borova šuma, borova šuma...

Mediteran noću po svetlu prepoznajem
Slanim očima po svetlu prepoznajem
Snagom mora i Sunca, po svetlu prepoznajem

Borova šuma, borova šuma
Borova šuma, duhova puna
Velika snaga, borova šuma
Peščana plaža, duhova puna
Borova šuma, borova šuma...
(Kanda Kodža i Nebojša, album 'Igračka plačka', 1998.)

Kurs je odredjen, posada spremna. Mezzomariner, pajeti, pomorske karte, lenjiri i šestar, peljar, dvogled, busola, timun, sve je tu. A nadasve, respekt prema moru, njegovoj prevrtljivoj ćudi, i istovremeno ljubav koja ne zna granice… Da je opišeš potrebno ti je veliko plavetnilo, stotine otoka, morski žali, lanterne, moli i (u)vale koje štite od vetra, korpomorto i bove. Pa onda makija, miris lovora, mirta, lavanda i ruzmarin, agave... Naborano lice ribara koje godinama prže so i Sunce i udara vetar. Ćakulanje uz demižan(u) na sunčanoj terasi obrasloj u vinovu lozu, fjaka. Briškule, trešet i boćanje. Gradele i betule, konobe i maneštra, razne parićane delicije, paštafažol i pašticada. Parangal i verige, škure i kažuni. Stare galije, gajete, drvene barke, jedra. Luke i lučice. Melanholija i čežnja. Siromaštvo i pečalba. Morske priče i legende. Zvezdano nebo nadasve!

Zvuci, mirisi, pogledi, ukusi, dodiri - jednako važi za sve, što je miris, to je istovremeno i pogled, ukus, dodir; što je zvuk, to je naposletku pogled, dodir i miris… Zato je meni koji sledi samo proizvoljan izbor kome svako može dodati šta god poželi, komad sećanja, trenutak urezan u pamćenje, deo sebe...
ZVUCI
~ Istrošeni motor trabakula koji donose sveže ulovljenu ribu u portić, uz krik galebova koji ih prati...
~ Huk bure koja fijuče probijajući se u refulima, pronalazeći put preko planinskih prevoja koji okružuju istočnu obalu Jadrana, udarajući o površinu vode i dižući morsku penu, obično najjače u Virskom moru... Taj morski dim zove se fumarela, i on je zaslužan za kvalitet ostrvske jagnjetine, jer zasoli oskudne, ali aromatične otočke pašnjake na kojima pasu stada ovaca.
~ Šum morskih talasa...
~ Hor cvrčkova u borovoj šumi, isprekidan jedino jednoličnim glasom ćuka...
~ Reski odjek katarki koje se taru jedna o drugu, povijajući se na vetru...
~ Poziv za pomoć sa kanala 16...
~ Bestemije, psovke mornara...
~ Špag koji puca od potezanja...
~ Džez koji nas sa obližnjeg jedrenjaka vraća u tridesete...
~ Mir zabačene uvale...
MIRISI
~ Pinjola koji pružaju debelu hladovinu čak i u danima kada nema daška vetra...
~ Vlage kada se ujutro probudite kao u vodenom krevetu...
~ Cigare izmedju naboranih usana...
~ Lavande kada dlanovima prodjete kroz ljubičaste cvetiće žbuna, ruzmarina kada ga pomilujete, lovora kada presavijete list...
~ Hobotnice ispod peke, gradela gde se na žaru vinove lozice našla koja plavica...
~ Memle ribarskih mreža, ustajale ribe...
~ Katrana u staroj radioni...
~ Pomorskih karti gde su ucrtane trase nekadašnjih putovanja...
POGLEDI
~ Na kapu koju oblaci navuku Velebitu kao siguran znak predstojeće bure...
~ Na misterioznu belinu Kornata...
~ Na kristalno jasni horizont posle kiše...
~ Na groblje oivičeno čempresima, gde su zapisani životi pomoraca i njihovih dragih koje su imale dovoljno strpljenja da ih čekaju...
~ Na zalazak Sunca, na su(nce)ton(e) kao na Unijama sa druge strane uvale Maraćol, sa Premude ili u zalivu Pantera na severnoj strani Dugog otoka gde se purpurna pogača utapa u more jasno pokazujući na horizontu da je zemlja okrugla...
~ Na kartu gde se očitavaju plićine Jadrana...
~ Na 'Istranku' sa kojom se posle Cannes-a ponovo susrećem na Velom ratu, na njene elegantne linije čak i posle 111. godina od rodjenja...
~ Na mesec koji se probija iznad brda, olakšavajući noćnu navigaciju...
~ Na zastave raznih zemalja gde su registrovana plovila...
~ Na vatromet boja jedrilica i njihovih jedara...
~ Na Mala i Velika kola dok ležeći na ledjima na provi promatrate zvezdano nebo strpljivo čekajući zvezde padalice, naročito na dan Svetog Lovre/Lorenza 10. augusta...
~ Na svetionike koji povezuju noć...
UKUSI
~ Čaše vina okupane Suncem...
~ Tamno zelenog ulja višedecenijskih stabala masline...
~ Svežih smokava...
~ Usoljenih sardelica...
~ Soli koja je uvek značila bogatstvo, pa tako ne samo da poreklo reči plata vodi od nje, već i mnogi toponimi koje srećemo na Jadranu, kao na primer mesta Sali ili Soline na Dugom otoku...
~ Svežeg hleba koji je pored slatke vode najveća sreća za otočane...
~ Buzare, bilo da su u pitanju prstaci (nekad bilo, sad' se pripoveda), škampi ili dagnje...
~ Blitve, radića, rukole ili zelene salate, sveže pokupljenih iz mediteranskih djardina...
~ Dalmatinskih pomidora...

DODIRI
~ Prvih zraka Sunca na dremljivom licu...
~ Vetra koji miluje jedra...
~ Isušenih iglica na stopalima, u dobro zaklonjenoj uvali Brbinj, gde se borove grane kupaju u tirkiznom moru i gde idem kroz borovu šumu do svetionika Koromašnjak da bih vani video koliko more 'valja', da bismo se na vreme pripremili za predstojeću buru koju iščekujemo...
~ Morske soli koja se suši na telu, blagotvorne za kožu i dušu koja uživa u slobodi...

Istočnoj obali Jadrana, onoj koju mnogo bolje poznajem prilazim ove godine iz neuobičajenog smera, sa druge strane. Noćna plovidba trajektom od Ancone do Zadra daje mi pravu distancu, dovoljno vremena da razmislim o svemu...
Sa svakim krstarenjem se menjamo, ono nam daje drugačiji pogled na stvarnost, dozvoljava da se odmaknemo od svakodnevice, da drugim očima posmatramo budućnost. Pogotovu na toliko dragom Jadranu, na moru prisnosti kako kaže Mediteranski brevijar:

L'Atlantico e il Pacifico sono i mari delle distanze, il Mediterraneo e il mare della vicinanza, l'Adriatico e il mare dell'intimita.
(Predrag Matvejević)

Na sred Jadrana izlazim na palubu, suviše sam uzbudjen da bih spavao, ima vremena za to, i more tame jedino remeti zvuk brodskih turbina. Nema nijedne svetlosti na horizontu, i uz cigaru i kafu očekujem prvi znak da smo blizu, dvostruki beli bljesak svetionika Veli rat na Dugom otoku koji se ponavlja svakih dvadeset sekundi i vidi na daljini od čak 22 nautičke milje. Ostavljajući ga sa desne strane, dočekuje nas vetrić, topao letnji, kada u svitanje prolazimo kroz prolaz Sedmovraće, uski tesnac izmedju Molata i Dugog otoka, i zatim Tuna Velikog i Malog koji vodi prema kopnu.
Na pristaništu u Zadru kupam umorno lice na jutarnjem Suncu, čekajuci dalju vezu. I onda konačno na svome, na moru gde svaka odluka život znači, gde bistrog uma i čistog srca morate da ukalkulišete sve moguće parametre pre nego što zadate koordinate kursa. Gde ste samo vi i priroda, čiju silinu neposredno osećate, uvidjajući koliko ste zaštićeni u svom domu na suvom. Sve prolazi osim morskog plavetnila i morskih sirena koje umeju da zavaraju put. Navigare necesse est...

Pre sto godina, negde u osamdesetim, televizija Zagreb (te udružene TV stanice bivše Juge) snimile su emisiju o jadranskim otocima/ostrvima, koju je ako se ne varam režirao Ivo Laurenčić, a pratila pesma Olivera Dragojevića:
Sunce, zlatni plamen.
More, dragi kamen,
u pjeni kupa se tisuću i jedan moj
kameni brod.

Kiše ih miluju,
zvijezde dodiruju,
kažem ti,
najljepši su kameni brodovi ti.

A medju njima se svakako izdvajaju Kornati, 89 'krunisanih ostrva' ili 'isole coronate', kako je ovaj arhipelag dobio ime. Uz pomoć peljara Radovana Maričića, zato krećemo ploveći prema severu upravo od njih.

On the last day of the Creation God desired to crown his work and thus created Kornati Islands out of tears, stars and breath.
(Bernard Shaw)
Bez obzira da li ste od prvog momenta opčinjeni kontrastom morskog plavetnila i beline otoka ili ih zavolite posle nekoliko susreta kada otkrijete da oni nisu goli kao što na prvi pogled izgleda, jedno je sigurno, prema njima niko ne ostaje ravnodušan. Ovaj raj za nautičare svoj današnji izgled 'duguje' požarima koji su poharali otočije u XVII veku, dok je okomite litice okrenute prema otvorenom moru vekovima klesala priroda.
U XV veku Venecija ih daje u zakup zadarskim plemićkim porodicama, i od tada praktično traje nadmetanje izmedju Murtera i Salija (tj. Šibenika i Zadra) oko prevlasti nad ostrvima gde do još uvek nema trajno naseljenih ljudi.

Priča kaže da milozvučne toponime nekih ostrva, kao što su Babina guzica, Prduša, Mudov nos, Kurba vela dugujemo uspelom pokušaju podvale austrijskim kartografima.

Elegantno Dugi otok nadovezuje se na Kornate u dužini od 45 nautičkih milja prema severo-zapadu. Omedjuju ga dva čuvena prolaza, Sedmovraće na severu i Proversa na jugu gde se ulazi u kornatski lavirint. Takodje, čuven je po dva prostrana zaliva, Solišćici na severu gde je zaliv Pantera i 3 uvale zaliva Telašćica na jugu. Od njega i severnih mu suseda Ista i Molata koji su odvojeni prolazom Zapuntel počinje drugo lice Jadrana i otvaraju se putevi prema južnim odredištima.

Možda je poslednji dašak Dalmacije (ili prvi ako plovite sa severa prema jugu) otok Premuda, koji i inače spada pod nadzor lučke kapetanije Zadar. Na njemu se nalazi jedna od najslikovitijih jadranskih lučica – Krijal. Roniocima je Premuda jedno od omiljenih destinacija, ne samo zbog sastava podvodnih špilja, već i zbog olupina brodova koje se mogu naći u blizini.

Pre nego sto je ponovo rodjen 1952. u istom brodogradilistu - ovoga puta drugog imena 3. Maj, a ne Ganz Danubius, i pod drugom zastavom - jedan od njih bio je i austro-ugarski 'Szent Istvan' koga je u samoj blizini Premude torpedovao Val di Rizzo, zapovednik italijanskih borbenih čamaca pred kraj I Svetskog rata. Sklopljen od 7 starih topovnjaca Austro-ugarske flote, kojima je brodograditelj Milos Hajok povratio sklad spajajuci njihove delove u jedan brod 1915. godine, Sveti Istvan nikada nije isplovio iz Jadrana, jer su saveznicke pomorske snage blokirale Otranska vrata.

Otok Premuda je bio poznat i po svojim jedrenjacima i ribarima, čiju je zadrugu činilo 6 brodova: Naprijed, Složna, Braćo, Zadrugari, Istrajni, Ribari.

I pre nego što prodjemo Kvarnerička vrata koja čuva otok i svetionik Grujica, ne možemo a da ne spomenemo Silbu i Olib, kojima je uvek nešto teže prići zbog bure koja se sa Velebita spušta kroz Virsko more. Dok je Silba bila poznata po svojim kapetanima, susedni Olib je po težacima koji su uzgajali ovce, masline i lozu. Oni su bili čuveni po jedinstvenom načinu rezanja crnike. U XIX veku 12 brodova prevozilo je njihova debla do Venecije.
Otočije oko Lošinja medjusobno se toliko razlikuje da kao da su Unije, Vele i Male Srakane, Susak i Ilovik doplovili iz drugih mora. Otoci nose naziv Apsirtidi po legendi o Argonautima. Po tom mitu, jedan je kralj posedovao zlatno runo kojega se lukavstvom, uz pomoć kraljeve kćeri Medeje dočepao hrabri momak Jason, pa se na brodu Argo dao u beg. Apsirt, kraljev sin, krenuo je u poteru, ali kada je sustigao otmičare, Medeja je prevarom namamila brata Apsirta na pregovore, a Jason ga je iz potaje ubio. Medeja je rasekla telo brata i udove bacila u more; od rasečena tela nastali su otoci - Apsirtidi.

Ilovička vrata izmedju otoka Ilovika i Svetog Petra od davnina predstavljaju glavni morski prolaz, pa nije čudo da se tu može videti Mletačka stražarnica iz XVI veka iz koje su se štitila plovila od uskočkih napada. Ilovik je inače mesto koje ima najduže očekivano trajanje života na zemlji; 104 stanovnika po popisu iz 2001. godine to imaju da zahvale čistoj klimi i zdravoj mediteranskoj ishrani.

Lošinj je umetno podeljen na dva dela na svom najužem delu. U prošlosti su Cres i Lošinj takodje bili jedinstven otok, i tek su prokopanim kanalom kod Osora u rimsko doba nastala dva otoka kako bi se skratio put ka otvorenom moru. Osor je inace kao barijera sa svojih 589 metara nadmorske visine zaslužan za blagu klimu Lošinja. Za vreme vedrih dana, sa njega se sa lakoćom mogu videti Kornati, Triglav i Apenini... Ploveći oko Lošinja, ako imate makar malo sreće, naletećete na delfine čija porodica stalno naseljava ovo morsko stanište.

Na Cresu se pak nalaze beloglavi supovi koji se gnezde na severnim liticama. To im je pored Nove Varoši jedino stanište u Evropi. Ovaj najveći Jadranski otok (zajedno sa Krkom, za koga smo u Yu-mitologiji učili da je najveći) poznat je i po jagnjetini, koju možete u bilo kom obliku [krušna peć, ražanj, roštilj, poh(ov)ana] pojesti, na primer u mestu Loznati iznad samog mesta Cres.

Cres (no stress) je i jedan od retkih otoka koji ima izvor slatke vode, kojom snabdeva i susedni Lošinj. Tokom brojnih boravaka na Cresu, ali i od zaljubljenika u ovaj otok čuo sam dve legende. Jedna govori o jezeru Vrana i kazuje da postoji dvorac pod jezerom. Naime, bile jednom dve sestre. Jedna bogata koja je živela u dvorcu i druga siromašna koja je molila za pomoć. Pošto bogata nije htela da joj da čak ni hrane, dvorac je poplavljen tokom jedne olujne noći kada se formiralo Vransko jezero. Druga legenda satkana je u imenu mestašca koje se smestilo na samom vrhu litice, na čak 378 metara, na zapadnoj strani otoka južno od grada Cresa. Obrise crkvice i pjacete Lubenica možete videti iz daleka, bilo da im prilazite sa mora ili sa kopna. Storia kaže da je mesto dobilo ime po dobroj i lepoj ljubi koja se bacila sa litice zbog ljubavi... Naposletku, kada smo se već vratili na kopno, zovu nas otoci nazad, i idemo uz jugozapadnu obalu istarskog poluotoka, na Brijune/Brione. Ja ih posećujem posle nekih dvadesetak godina ponovo, far away so close! Šta reći, mnogo (nam) se toga izdešavalo u medjuvremenu, u godinama kada se vreme zgusnulo, godinama čiji mamurluk još uvek osećamo...

Brioni nam tako pored osobite biološke raznolikosti, lepote travnatih livada i rastinja, nude pre svega ostrvsku izoliranost, prolaz kroz vreme. Putujemo istim brodom iz Fažane, tu je i vozić kao u osamdesetim, nerenovirani hoteli Neptun i Karmen, samo je životinja u nacionalnom parku Safari sada manje. Sa izuzetkom slonova koje je poklonila Indira Gandi i koji i dalje žive u skučenom prostoru, tu su sada potomci životinja koje su razni svetski državnici dali kao poklon tadašnjoj SFRJ. Na ulazu u Bijelu vilu, u kućici pored rampe sada ne spava pripadnik JNA, već se o našem mirnom snu brine regrut u uniformi hrvatske vojske.

Izložba fotografija 'Josip Broz Tito na Brionima' oslikava vreme mnogobrojnih susreta sa raznim delegacijama, kao i ličnostima iz kulturnog, umetničkog i naučnog sveta. Netaknuta od svog otvaranja 1984. godine, govori o periodu od Titovog prvog dolaska na Brione 1947. do posljednjeg dana boravka 29. augusta 1979.godine kada je s brijunskog mola krenuo na šesti samit nesvrstanih u Havanu. Smeše nam se poznati likovi, car Hajle Selasije, Ho Ši Min, Naser i Nehru, Indira Gandi, mladjani Moamer el Gadafi, Fidel... Dugi niz zastava označava 60 zemalja sveta čiji su predsednici, njih 90, posetili ovo otočje.
Na tvrdjavi Malog Brijuna, kazališna trupa Ulysses svedoči o jednoj drugoj državi, o poslednjim danima Kaiser und Konig monarhije koja istorijski i društveni brodolom doživljava paralelno sa stvaranjem nove uspostave jedinstva Srba, Hrvata i Slovenaca. Predstava 'Pijana noć 1918. godine' po Krležinom komadu govori o noći kada je stvarana Jugoslavija, tj. Kraljevina SHS. Mladi Krleža je i jedan od likova ove postavke koji se na zagrebačkoj proslavi pada KnK monarhije buni protiv purgerskog 'šetebandijeraštva'.

A Brione je jedan pripadnik Austro-ugarske monarhije, industrijalac Paul Kupelwieser kupio daleke 1893. godine u devastiranom stanju i preobrazio ih u mondensko evropsko letovalište. Kada je prvi put došao na malarične otoke, u luku je bilo moguće uploviti samo za vreme plime, bilo je svega nekoliko zgrada, hrpe kamenog krša iz kamenoloma, a od raslinja tek pokoji čempres, lovor, te nekoliko starih stabala maslina i duda. Nedugo kasnije, kada je bakteriolog Robert Koch isušio ostrvske močvare i bare i iskorenio malariju, 1908. izgradjen je vodovod, a 1910. zimski bazen sa toplom morskom vodom i prvo tenis igralište. Uredjeni su parkovi i šume, arheološki lokaliteti, zoološki vrt i farma nojeva. Zaslužan za to bio je Alois Zuffar, šumarski strucnjak koji je prokrčio makiju, zasadio desetak hiljada stabala, očistio livade i kamenolome koji su pretvoreni u šetališta ugodna u svako doba godine. Njegov rad najbitniji je i za današnji impozantni izgled Velikog Brijuna.
Dobrim prometnim vezama otoci su bili povezani ne samo s Pulom već i drugim jadranskim lukama, a noćni voz/vlak iz Beča dovozio je goste do mola u Puli na kojem ih je čekao brijunski brod. Brijuni su postali stecište evropske 'elite', a dolazak brojnih gostiju redovno je objavljivan u otočkim novinama.
Od 1919. vlasništvo nad Brionima preuzeo je Paulov sin, Karl Kupelwieser, pre nego što je 1930. godine počinio samoubistvo pritisnut finansijskim teškoćama. Kuća u kojoj su živeli Kupelwieserovi zaboravljena je posle toga i danas tužno svedoči o nemarnosti svih kasnijih vlasnika/stanovnika Briona. Turistički vodiči ne zbore ni reč o ovom zdanju, i objašnjavajući nešto na suprotnoj strani ('sa vaše leve strane možete videti...') nadaju se da niko neće postaviti pitanje o trošnoj kući.

A lepota brijunskog lokaliteta je upravo u naslagama prošlosti, u raznim stanovnicima koje su Brioni uvek privlačili, u nalazištima iz razdoblja rimske republike i carstva, kasne antike, Istočnih Gota, Vizantije i Venecije koji zajedno svedoče o dugogodišnjoj naseljenosti ovih ostrva.
I kao što kaže klapa Nenad, Katarina i Tara (HVALA JOŠ JEDNOM, DOBRI LJUDI), za kraj jedna od najlepših dalmatinskih klapskih pesama. Ide uz sve ovo:

Plavi putevi mora
Pričaju beskrajne priče
A galeb ih sluša i pamti
Sve priče od čekanja duge
(I s vjetrom i jedrima priča)

Luke brodove zovu
A lanterne pale im želju
Na svakome prozoru cvjeta cvijet
Čežnje od čekanja duge

~ ~ ~