Voyage, voyage…

Au dessus des vieux volcans,

Glisse des ailes sous les tapis du vent,

Voyage, voyage,

Eternellement.

U mom malom mestu smestila se pizzeria­ ’Un posto al Sole’, odakle u stvari i pocinje nase putovanje. Vodjena briznom rukom porodice iz Napolija, to je jedno od onih jednostavnih mesta gde se nikada ne osecate usamljeno, vec ususkano kao u svom rodjenom domu. Mesto gde svi narucuju ’kao i obicno’, uzimam margaritu sa Mozzarellom di Bufala, i vrsim zavrsne pripreme za put koji ce trajati skoro tri nedelje...

Zadovoljan krecem na stanicu, hiljade kilometara su predamnom, brojni putokazi, jezici koji mesaju, ’stara’ i ’nova’ lica koja daju boju zivotu...

Ovo je dakle prica o svima njima, poznatim, ali i podjednako dragim bezimenim ljudima, susretima i pogledima koji su se na trenutak sreli...

Ovo je prica o vetrovima... O Mediteranu naravno, kao i uvek... O Sumatrizmu, jer su sva bica na svetu povezana i uticu jedna na druge...

Sumatra

(Milos Crnjanski, Beograd, 1920.)

Sad smo bezbrizni, laki i nezni.

Pomislimo: kako su tihi, snezni vrhovi Urala.

Rastuzi li nas kakav bledi lik, sto ga izgubismo jedno vece, znamo da,

negde, neki potok, mesto njega, rumeno tece!

Po jedna ljubav, jutro, u tudini,

dusu nam uvija, sve tesnje, beskrajnim mirom plavih mora,

iz kojih crvene zrna korala, kao, iz zavicaja,

tresnje.

Probudimo se nocu i smesimo, drago, na Mesec sa zapetim lukom.

I milujemo daleka brda i ledene gore, blago, rukom.

Prva usputna stanica je vec tu, i ispunjen srecom gledam na gornji grad u Bergamu, pijem hladni espreso sa ledom (not shaken, stired ;-) i pokusavam da se prisetim svih lica cija imena ne znam, ali koja kristalno jasno dozivam kroz secanje. Crnih ociju u malom kafeu u Sirmioneu na obali Lago di Garde dok u pozadini ide pesma ’Con una rosa’ od Vinicia Capossele, plave kose sa aerodroma u Madridu, osmeha iz autobusa u Colornu... Kino projektor u glavi odmotava traku, kakav cete zivot voditi, da li cemo se ikada ponovo sresti, da li cemo se prepoznati...

Ubrzo zatim pravac na avion, low cost saobracaj, bez planiranja, onako kako putovanje treba i da bude, pravo do evropske prestolnice, do Brisela gde za vikend slavim petogodisnjicu Mastera. Dusmani mi uzimaju dezodorans, neka braco, nosite, non me ne frega niente, je m’en fous, ja idem da se vidim sa dragim ljudima i spreciti me ne mozete, esto es el tiempo de mi vida...

U Brisel stizem kasno uvece, taman na sastanak u pabu gde je mali milion razlicitih piva, svako prati jedinstvena casa, naravno pusenje je dozvoljeno unutra, i uz mesavinu jezika moja se cula bude... Prepoznajemo se na prvom koraku, kao da se nikada nismo ni rastajali. Sa pravim ljudima, nije neophodno da se cujete svaki dan, ali dobro znate da i posle par godina na njih mozete da racunate u pola noci ne objasnjavajuci nista (HVALA VAM SVIMA, CUDO STE SVI OD REDA – ILIJA, CLO & PETAR, STEFAN, ALJAZ, AREK, SARA, BETH, NARCISA, SONIA, SELINE, MICHELA, GIGI, ILIR, VIERKA, BLAZ, I SVI OSTALI)!!!

I onda pravac na rostilj da se zagrejemo pred koncert, u pitanju je duo, najbolji na svetu, jedan od onih koji sviraju zatvorenih ociju, od prvog momenta kao da se citavog zivota poznaju! Redjaju se makednoske pesme, francuske sansone, yu-rock iz osamdesetih, blues brothers, panonska ravnica i prostranstvo evro-azije... A kada na red dodje ’Cigani vole pesmu’ pocinje festa, igracemo do kraja sveta, prijatelji, it’s been my privilege, ELISA, ELISA, ELISA, Saute moi au cou, ELISA, ELISA, ELISA, Cherche-moi des poux, Enfonce bien les ongles, Et tes doigts délicats, Dans la jungle, De mes cheveux, LISA, ELISA, ELISA, ELISA (Serge Gainsbourg)...

Pakujem se uz pesmu da bih stigao na jutarnji avion nazad, uz pomoc prijatelja hvatam poslednji autobus za aerodrom u 4.30, nema spavanja, voyage voyage, u neljudskim uslovima pokazujemo natcovecanske rezultate...

Sur les dunes du Sahara,

Des iles Fidji au Fujiyama,

Voyage, voyage,

Ne t'arrêtes pas.

Au dessus des barbelés,

Des coeurs bombardés,

Regarde l'océan.

Stizem samo da zamenim vec unapred spremljene torbe, i nazad na put. Ovoga puta na studijsko putovanje na jug Francuske, u najveci vinski region sveta, Languedoc-Rousillon gde se izmedju reka Rhone i Garonne proizvodi tri puta vise vina nego u Bordeaux-u, a cak pet puta vise nego u Australiji. Ovo je kraj koji kulturno pripada Oksitaniji, u bukvalnom prevodu zemlja jezika ’oc’ (pays de langue d’oc), za razliku od severa koji se cesto naziva zemlja jezika ’oil’ (pays de langue d’oil) – gde naime ’oc’ i ’oil’, od koga se kasnije razvilo ’oui’, znace ’da’.

U zemlju templara zakoracujemo neustrasivo, kao vitezovi cija je dusa zasticena oklopom vere. U zaledju na putu prema Montpellier-u kroz maglu nam se ukazuje jedna od najgrandioznijih gradjevina naseg doba, vizija arhitekte Normana Fostera, viadukt u dolini reke Tarn. Poduhvat koji je kostao preko 400 miliona evra, i ciji je najveci stub visi od Ajfelovog tornja, smisljen je da premosti tradicionalna letnja zagusenja oko gradica Millau-a na putu A75 od severa prema jugu, od Fontenbleu-a do Azurne obale.

U danima koji slede obilazimo okolinu, tumaramo vinskim putevima u podnoziju Pirineja, gde kroz vinograde prolazimo lokalni terroir i uz pricu sa narodom dolazimo do trgica u mestu cvetnih terasa gde se smestio lokalni bend. Duvacka sekcija uz muskatno vino daje odmah rezultat, podizemo na noge citavo mesto, i igramo pod otvorenim nebom do duboko u noc...

Pa onda do pecina u kojima su jos templari negovali budjavi sir u prirodnim uslovima idealnim za razvoj plave plesni, Penicillium roqueforti-ja. Legenda kaze da je cuveni sir otkriven kada je pastir, jeduci svoj standardni rucak od hleba i sira, ugledao prelepu devojku u daljini. I nebitno da li mu je vec bilo muka od jednolicnog obeda koji je jeo uglavnom svaki dan svoga zivota, ili je devojka bila zaista prelepa; on je poleteo ka njoj, ostavivsi svoj rucak. Kada se posle par nedelja vratio, plesan je pretvorila sir u roquefort. Ogladnevsi u medjuvremenu, nije imao izbora nego da pojede jedino sto mu je bilo na raspolaganju. I na njegovo iznenadjenje, bio je to najbolji sir koji je ikada probao...

Osim prezentacije za glupe turiste, jer je Roquefort danas na prvom mestu biznis - bez obzira koliko se trudili da nas ubede u drugacije, i to na losem engleskom - dobijamo i priliku da degustiramo sva 3 tipa sira koja se razlikuju po pecini u kojoj odlezavaju i kombinaciji plesni koja se vise ne uzgaja tradicionalno na hlebu, vec u laboratoriji. Idemo redosledom kako nalazu dobri obicaji:
1) Roquefort ‘Depuis 1863’, najklasicniji od svih, najblazeg ukusa, onaj koji se moze naci u citavom svetu;
2) Roquefort Cave des Templiers, jakih plesni, ukusa i konzistencije, koji se moze naci jedino u Francuskoj;
3) Roquefort Caves Baragnaudes, koji se topi u ustima ostavljajuci jos dugo posle ukus blazenstva, ali koji se moze naci samo u selima oko Roquefort-a gde se sva tri tipa jedino i proizvode.

Foie gras namerno ne spominjem, ne samo sto se u ovim krajevima uzgajaju patke, a ne guske cija je dzigerica cenjenija, vec pre svega zato sto me tovljenje pataka nimalo ne inspirise.

I onda preko lagune gde se uzgajaju ostrige, konacno idemo do vinove loze. Do napustenih vinograda zbog novih regulativa Evropske unije, do loze koja se smestila na krecnjackoj zemlji, donoseci sa sobom jedinstveni terroir. Les cepages abandones, zajednistvo ljudi i zemlje oseca se svugde, spajajuci se u vinu... Sa starim gospodinom Aime Guibert-om, vlasnikom gazdinstva Mas de Daumas Gassac cakulamo o evropskim vrednostima, civilizaciji i identitetu. ’Tamo gde je vinova loza, nisu barbari’! Covek koji nije prodao svoj posed mocnoj braci Mondavi pronalazi pravi put, istrajavajuci na tipicnim sortama ovog kraja. ’Vino prave samo umetnici, a ne konsultanti’, pronalazeci pravi spoj izmedju zemlje i sorti vinove loze. Na suncanoj terasi, uz bokal belog vina i masline bavimo se arheologijom, iskopavajuci stare sorte sa Krima i Gruzije... Citam ’Vins des ecrivains’; Jean Claude Izzo, Jackues Prevert, Jules Verne, Guy de Maupassant, Emile Zola, Victor Hugo, opcinjeni vinom daju omaz ovom bozanskom picu, koje je ipak stvorio covek.

Jedini tren kada zatvaramo oci od zadovoljstva, pored poljupca, je kada probamo vino. Sanjamo zatvorenih ociju o predelima gde je rasla vinova loza, sanjamo o jeseni kada je bila berba, ljudima koje je przilo Sunce u vinogradima, o podrumima u kojima je vino lezalo, o etiketi i flasi, gde smo je kupili i sa kim smo je popili...

“Dieu n’avait fait que l’eau, mais l’homme a fait le vin”.
(Victor Hugo)

Put nas vodi do Avignona, gradica koji je najpoznatiji po palati gde su pape zivele u XIV veku. Kroz dvorac idemo uskim hodnicima do papske sobe, oblozene drvetom i mozaikom, gde su se donosile vazne odluke ciji otisak vidimo u pecatima svakog od njih. Odmaramo umorno lice na vrhu dvorca, gledajuci na most koji dobacuje samo do pola, ne doticuci drugu obalu Rhone.

Most se zove ’Saint Benezet’, ali je poznatiji kao Pont d’Avignon, pre svega po pesmi koji opisuje ples pod mostom na mestu gde je dodirnuo ostrvo de Barthelasse na svom putu do Villeneuve-les-Avignon. Izgradjen krajem XII veka u duzini od 900 metara, pretrpeo je brojne stete nekoliko puta tokom poplava pre nego sto se finalno nije obrusio u tamne i virovite vode Rhone 1660. godine.

Sur le pont d'Avignon
L'on y danse, l'on y danse
Sur le pont d'Avignon
L'on y danse tous en rond
Les beaux messieurs font comm' ça
Et puis encore comm' ça

Pre nego sto zakoracimo u ljubicasto prostranstvo Provanse, gde su polja lavande, imamo taman toliko vremena da probamo ‘papsko vino’. Iako su pape volele vino Burgundije, takodje su promovisali lokalnu vitikulturu, posebno oblast desetak kilometara severno od Avignona na obalama Rhone. Prvi napori ucinjeni su od strane pape Klementa V, a zatim nastavljeni sa Jovanom XXII kada je izgradjen cuveni dvorac koji je postao simbol ovog vina, kasnije nazvanog ’Châteauneuf-du-Pape'. Vino koje sadrzi preko 10 razlicitih sorti vinove loze, pre svih Granache, zatim Cinsault, Counoise, Mourvèdre, Muscardin, Syrah, Terret Noir, Vaccarèse, itd.

A sve vreme od Marseille-a do Montpellier-a prati nas verni pratilac – maestral, mlad, hirovit i poletan, potpuno drugacije prirode od onoga na Jadranu. Kao sto se uostalom kaze od Ligurije do Provanse, ’spella all’asino la coda’.

U Montpellier-u obilazimo Mediteranski institut, tema je odrzivi razvoj mediteranskog basena, biokultura i integracija ponenta i levanta, severa i juga. U Montpellier-u je medicinski fakultet, priznat od pape Nikolasa IV, osnovan 1180. godine, fakultet koji je pohadjao Nostradamus i koji je bio evropski centar medicinske nauke kroz vekove.

Obilazim postavku impresionista koji su promeni tok vremena i razbili pravila akademskog slikanja dajuci mu boju i slobodu poteza, slikajuci na otvorenom poslednjih decenija XIX veka. Kada je 1863. godine ziri na pariskoj izlozbi odbio ’Dorucak na travi’ od Edouard-a Manet-a, to je pokrenulo lavinu umetnika koji su se okupljali u kafeu Guerbois. Pre svih, bili su tu Monet, Renoir, Pissaro, Sisley, Cezanne, Degas itd. Ime ove grupe poteklo je od jedne kritike slike Claude-a Monet-a ’Impresija: svitanje’, i odmah je bilo prihvaceno od publike, pa i samih umetnika.

Pored fontane ispod platana u starom jezgru Montpellier-a (DJILAS, HVALA TI NA GOSTOPRIMSTVU I DRUSTVU) oprastam se od Francuske, pokusavajuci da uhvatim jutro i blage zrake Sunca kao impresionisti, grickajuci pain au chocolat, pisuci ove redove i u mislima vec putujuci dalje na jugo-zapad, prateci obale Mediterana...

De nuages en marécages,

De vent d'aspagne en pluie d'équateur,

Voyage, voyage,

Vole dans les hauteurs

Au dessus des capitales,

Des idées fatales,

Regarde l'océan.

...Prema Kataloniji, gde se zemlja naglo urusava u plavetnilo mora, gde neprestano duva tramontana koja ce nas pratiti svih ovih dana... Ponovo su tu bale sena, pored mesta gde je rodjen Dali, cempresi koji nose sa sobom mir i pomalo nostalgiju, sum mora i drveni stolovi...

Skrivam se u Barceloni, u ulicicama starog grada, gde je Mediteran vidljiv na svakom koraku. U Barceloni, gde se ulice seku na pravilnim osmougaonim raskrscima, gradu kojeg ne povezuju tramvaji od kada je jedan usmrtio Gaudi-ja koji je gradu podario dusu. Instinkt me vodi pravo prema vodi, do luke gde su se smestili stari jedrenjaci. Tu su Amerigo Vespucci, holandske ladje, ali i ruski Mir sa kojih obrisi grada dobijaju nove crte doprinoseci caroliji trenutka.

Cekam prijatelje sa kojima treba da idem na vencanje u centralnu Kataloniju, pijuckajuci canitu za canitom. I onda pravo na tapas, pored place Real, na sardelice, kalamare, pulpo gallego i pimientas de padron, osnovna pravila zdrave ishrane su ’danas zeleno, sutra crveno, prekosutra zuto’.

Punih stomaka pravac na vencanje, ka centralnoj Kataloniji, skupljamo se sa svih strana, znani i neznani, mesaju se jezici, I feel alive! Na terasi nam se pogled pruza na Montserrat, gde se smestila cuvena benediktanska opatija. Nomen est omen, ime dovoljno govori o ovoj izbrazdanoj planini, ime koje na katalonskom hoce reci ’planina testera’.

Konacno, tu je moja queridisima, che bello di vederti, sono contentissimo per te, cakulamo do duboko u noc... I onda u nedelju idemo na parti, u vilu, tj. mas dels Vivencs, cija nam drvena gradnja, bazen i vrt sa ruzama pruzaju kulise za uigranu predstavu VIS-a sa koledza. Pojacani sa strane, izvodimo uzivo poznatu numeru pre nego sto zapevaju i drugi... Para siempre...

I cak i da ne znate gde ste, da ne mozete da vidite rastinje oko sebe i osetite mirise makije, govor na vencanju nepogresivo vam kazuje da ste na Mediteranu. Jer, prica ide o vetrovima, o njima stanovnici Mediterana pricaju vise nego o bilo cemu drugom, valjda zato sto najvise uticu na stanje duse i tela... O onima sa juga, kada boli glava kao od loseg vina, kada se gubi razum, kada nanosi Africkog peska daju zuckastu boju okolisu, do onih sa severa, od kojih se ledi krv, ali koji prociscavaju razum i donose lepo vreme. Kao tramontana, na primer, ciju furiju Markes poredi sa zenom... Znacete da je ona prava kada vam kroz zivot prodje kao tramontana, remeteci vas koordinatni sistem i nakon svega donoseci bistrinu novog dana...

Voyage, voyage

Plus loin que la nuit et le jour,

(voyage voyage)

Voyage (voyage)

Dans l'espace inouï de l'amour.

Voyage, voyage

Sur l'eau sacrée d'un fleuve indien,

(voyage voyage)

Voyage (voyage)

Et jamais ne revient.

Pablito, Pavle, Paolo, Paul, Pavel, Pau...
~ ~ ~

Sjećaš li se Španije

Zamislite da su vrata Portugal, i da ih onda otvorite na desno, tj. prema istoku. Dobićete predeo koji pokriva Dehesa, pojas koji se pruža skoro od severa Iberijskog poluostrva, od granice Kastilje sa Galicijom pa sve do samog juga i Andaluzije. Upravo u tom predelu, u regionu ’Castilla y Leon’ smestila se naša ekspedicija proteklih nekoliko dana...
...Tamo gde imate utisak da je Univerzum na vašoj strani, da su sve stvari nekako na svom mestu i da je priroda napravila svoju operu d’arte...
...Tamo gde vetar nežno miluje žitna polja, gde orlovi krstare nebom u potrazi za plenom koji se drhteći krije, gde se konji igraju po nepreglednim poljima, a rode prave svoja gnezda na daljem putu prema Africi, nepogrešivo ih smeštajuci na najviše tačke svakog gradića...

...Tamo gde je sloboda...
...Tamo gde je na Mediteransku brežuljkastu zemlju prošaranu hrastovima legla senka oblaka, zemlju koja se nekada prostirala čitavim pojasem ’Našeg mora’, a vremenom nestajala kako bi se oslobodio prostor za ubrzani razvoj ’Starog kontinenta’...

...Ja se još jednom podsećam imena koje Mediteran nosi sa sobom, da je on deo kontinenta, da je to u stvari ’srednja zemlja’ koja sa svih strana okružuje more...

...’Ja sam došao da drhćućom [ne još koju godinu, nadam se, prim.autora] rukom uspostavim veze nevidljive i neverovatne. A sve su te veze, u stvari, jedno jednostavno i večno jedinstvo zemalja, brda, umetnosti’, kaze Miloš Crnjanski pišući o sličnim predelima, o ’Ljubavi u Toskani’...
* * *
Na takvu zemlju, mi stupamo u času kada se odlučuje prvak Španije za ovu godinu. I već dovoljno nervozan što je morao da se cima zajedno sa nama, umesto da kao ostatak normalnih ljudi prati odlučujuće trenutke utakmice, vozačevu nervozu pojačao je dodatno vodeći gol Majorke protiv Reala. Na pobledelom licu očitavalo se pitanje: ’Deco, da li volite brzu vožnju’!

Ipak, u Madridu ubrzo dočekujemo preokret, Real pobedjuje i prišiva treću zvezdicu na dres. Vozačevo lice dobija boju i mi uveliko posle ponoći krećemo ka Salamanki gde će nam biti baza. Na autoputu se trubi, peva, sve je u belom, a prava ludnica počinje u samoj Salamanki gde je glavni trg blokiran pa moramo da mu pridjemo izokola. Taman da oko dvojke, blizu glavnog trga nešto prezalogajimo uz cañitu (čašu piva) i da se komiramo uz pesmu navijača!
* * *
1. jornada: Jamon iberico de bellota

U Castillu y Leon, treći po veličini region u Evropskoj uniji (a čisto za statistiku, veći od Srbije) zakoračujemo rano ujutro. Idemo u ’zemlju ludih ljudi’, kako je nazivaju, jer je potrebno puno truda i rada da bi se došlo do savršenstva. Idemo tamo gde se uzgaja sardo iberico, prasići od kojih se pravi najfinija pršuta na svetu – jamon iberico de bellota (u doslovnom prevodu – iberijska pršuta od žira).

Zagledan okolo ne mogu da ne primetim brojne table poznatih skraćenica. Imena kao što su FEOGA, FEDER i ostali EU fondovi govore da je ovo jedan od slabije razvijenih regiona unutar Unije, dakle sa bruto društvenim proizvodom (BDP) ispod 75% proseka EU. Ali, to je istovremeno i mesto gde vam se čini da nerazvijenost (definisana samo putem BDP-a i ostalih klasičnih pokazatelja) katkada može da bude prednost.

I kako god da vam ovo zazvuči na prvu loptu, kada čovek vidi predivnu mediteransku zemlju gde su u harmoniji hrastove sume, žirovi koje jedu crni iberijski prasići od kojih se pravi jamon, zemlju gde velike multinacionalne kompanije nisu ušle jer nemaju dovoljno veliku profitnu marginu (za dva svinjčeta, dakle 4 pršute da budem precizniji, treba vam na primer najmanje dva-tri hektara zemlje, zbog hrastovog drveća i žirova koje prasići jedino klopaju poslednja tri meseca pre nego što postanu pršute ;-)
Gledajući čiste prasiće kako se slobodni bez ikakvog straha šetaju poljem blizu nas, kao da sam na snimanju ’Odiseje u svemiru’. Kadar pre nego se čuvena kost pretvori u svemirski brod uz ’Tako je govorio Zaratustra’, ostaje mi više nade za zemlju Srbiju...

Kada se završi sezona žirova, negde krajem januara/početkom februara, prasići konačno postaju pršute. Sledi salatura čiji je broj dana odredjen magičnom formulom: ’kg buta – 1 dan’. Naredna 3 meseca prolazi se kroz post-salaturu, gde se, sledeći ciklus prirode, postepeno smanjuje vlažnost, a povećava temperatura. Onako kako se i nekada pravila pršuta, samo bez pomoći tehnologije, na otvorenom. Pa potom sušenje koje traje 3 do 5 meseci, ili rečnikom prirode, negde do kraja leta. A onda dug period odležavanja, karakterističan jedino za jamon iberico. I dok slatkasta pršuta iz Parme najviše lezi 15-ak meseci, jamon iberico daje najbolje od sebe tek posle 2,5 do 3 godine.
Površina pršute topi se pod dodirima prstiju, zdrava zasićena mast, a ne holesterol, karakteristična za prasiće koji jedu žir, čini da je pršuta na sobnoj temperaturi stalno ’znojava’ i da se u ustima svaka feta topi u harmoniji otkrivajući sve ukuse i mirise.

A pršuta se seče naravno ručno. Na kraju naše posete dočekuje nas ’viejo señor’, stari gospodin sa savršeno izoštrenim noževima. Svaka pršuta koju je istranširao u životu bila je priča za sebe, i naravno da se niko ne meša u njegov zanat. Tanani listići pršute, kratko isečene da bi ih kao najfiniju čokoladu stavili na jezik lagano padaju na tanjir pred nama... Do koske mi amigo, respect!
* * *
2. jornada: Vino del Toro
Opet je i sledećeg dana spektakl boja na brežuljkastoj zemlji oko Zamore, severno od Salamanke, gde se zemlja suši na Suncu u braonkastim nijansama, gde su bale sena i crveni mak, i gde su vinogradi ispresecani trešnjinim drvećem.
Na jednoj litici koju je probila reka Duero, gde zemlja progovara kao na otoku Ižu, smestio se gradić Toro, a na peščanoj zemlji otpornoj na filokseru i prošaranoj krečnjačkim kamenom koji je vekovima nanosila reka davno se odomaćila vinova loza.

Zasadjena tradicionalnom metodom’3x3’, gde svaki čokot raste direktno iz zemlje, imajući svu slobodu da postane žbun, loza vam daje mogućnost da kada ste u samom vinogradu uvek možete u nedogled da posmatrate u tri pravca: horizontalno, vertikalno i po dijagonali.
Skupljajuci ’retko kamenje’ na užarenom Suncu, udišem talog vremena na zemlji na kojoj ’temporanillo’, star preko 50 godina, sa svojih karakterističnih 5 listova daje najbolje od sebe - 200 do 300 gr po grozdu, a negde oko 3 kg groždja po čokotu. Loza koju u Španiji nazivaju različitim imenima da bi oslikali specifičan ’terroir’, ovde nazivaju ’Tinta del Toro’, jer je kao bikova krv vrela.

U kantini ’Liberalia’ probamo njihova vina posvećena svečanostima u čast boga Libera, brata grčkog Dionisa i rimskog Bakusa, i posle par sati nevoljno se rastajemo od ljudi, predela i vina čija nas širina obogaćuje. Hasta luego, vratićemo se još za života…
* * *
3. jornada: Carne de Morucha

Trećeg dana idemo ka zapadu, prema granici sa Portugalom. U okolnom pejzažu izdvaja se džinovska pršuta, kao u filmu Bigasa Lune ’Jamon, jamon’ (kod nas prevedeno ’Šunka, šunka’) u kojem je na filmskom platnu debitovala Penelope Cruz.

U gradiću Ladesma gledamo plakate za Koridu i guštamo queso y chorizo Zamorano (u prevodu, sir i kobaju iz Zamore).
A na brdašcu, ispod usamljenog drveta poznata je senka, a ispod senke smestio se bik Ferdinand. Ma sećate se sigurno - ’Ima jedan bik po imenu Ferdinand koji voli da miriše cvece...’ Ali, nama ne daju da zastanemo, kao ni Ferdinandu, da mirno sedimo zagledani negde u daljinu...
Vozimo se traktorom, samo pred nama više nisu prasići, već autohtona goveda, nimalo prijateljski nastrojena. Ipak, ako neko i bude stradao, znaće se sigurno počinilac. Sva su goveda obeležena, imaju dosije veći nego ja, i iz samo jedne kartice može se ući u trag svakom detalju iz njihovog života. Gde su pasla, gde su rasla, od čega su bolovala, da li ih je neko naljutio, uplašio možda. A kartica posle sledi i zagrobni život, pa prati put sve do tanjira. Čovek odnosi krajnju pobedu...

U okolnom selu Villaseco de los Gamitos meni je jednostavan. Pitanje je samo koliko krvav biftek želite. Amigo, samo ga baci dve sekunde na vreo žar sa obe strane, a od salate - vino naravno. Jednom rečju – klasika.
* * *
4. jornada: Ribera del Duero

Na svom putu od izvora na nekih 2 000 metara iznad površine mora u pokrajini Soria u severnom delu Španije, pa sve do samog ušća u Atlanski okean kod Porta, reka Duero gledala je oko sebe pretežno vinograde.

Istočno od Valjadolida, otprilike na trećini puta, u pojasu dugom oko 150 km, a širokom oko 55 km, tamo gde reka ulazi u mirniji tok, na Kastiljanskoj meseti (visoravni) smestila se zona Ribera del Duero. Krečnjacka zemlja čija povezanost sa vinom seže daleko u prošlost, barem do IV veka pre nove ere o čemu svedoče tanini pronadjeni u starom ćupu koji je iskopan na nalazištu de Pintia.
Spuštamo se 30-ak metara ispod zemlje, u kantinu iz XVI veka gde se nekada ulazilo konjima, nečujno, gotovo na prstima da ne bismo uznemirili vino koje tu leži već više desetleća. Ono od prošle godine još je u predvorju, iako je berba 2006. poranila 20-ak dana. Ne kao obično negde oko 10. oktobra, prošlogodišnji plod počeo je fermentaciju već 21. septembra (toliko o klimatskim promenama).
Iznad rečne doline, pejzažom dominira uska tvrdjava na samoj litici iznad gradića Peñafiel. Puni vere, kako i samo ime grada kaže (piena fidele, fidelidad), stanovnici su smestili muzej vina u tvrdjavu.
A kada se konačno popnete gore, i kada vam srce zatrepti od pogleda na nepregledne vinograde, shvatate da je pred vama zemlja Sančo Panse i Don Kihota. Gledamo severno na drugu obalu reke, na dvorac Curiel koji datira iz 1410. godine, i koji je bio vlasništvo Doña Leonor i Doña Violante, upravo one koju pominje Cervantes u Don Quijote-u.

I pre nego što zasednemo za sto sa jagnjetinom, spremljenom u peći na drva (horno de leña), a kako drugačije, idemo u kraći obilazak (da ne kažem, u kratku, ali prijateljsku posetu) samog mesta Peñafiel.

Na trgu kvadratnog oblika, prekrivenog peskom, vodile su se borbe bikova još od 1433. godine. Corro ili Coso del Toros jedan je od najstarijih takvih trgova u Španiji. Mesto gde su na uskim kućama još uža vrata da bikovi ne bi mogli da udju, dok ona šira imaju postavljene šipke koje sprečavaju prolaz.

Pipajući pesak podamnom, opipavam viteštvo i čast prisećajuci se ljudi koji su dali život boreći se za ideju. Sjećaš li se Španije, da li bih ponovo išao u rovove... Lako zaboravljamo ljude koji su tridesetih godina prošlog veka učestvovali u španskom gradjanskom ratu na strani republikanske vojske, njih 1 664 Jugoslovena...

’Smrt svakog čoveka smanjuje mene, jer i ja sam obuhvaćen čovečanstvom. Nikad ne pitaj za kim zvono zvoni, ono zvoni za tobom’ (Hemingvej, Za kim zvona zvone).
* * *
5. jornada: Salamanca
Poslednje jutro ostaje nam za Salamanku. La cuidad dorada, tj. zlatni grad Renesanse, kako ga često nazivaju zbog veličanstvenih gradjevina izradjenih od unikatnog peščanog kamena iz obližnjeg mesta Villamayor koje su poprimile zlatnu patinu, gradjevina koje osveteljene noću dominiraju horizontom još kada izdaleka obazrivo prilazite gradu.
U Salamanki je početkom XIII veka osnovan Univerzitet, gde je o mirisima i ukusima novog sveta predavao Kolumbo i gde se posle Bolonje nalazi najstarija biblioteka u Evropi.
Naš kurs je kratak, ali intenzivan. Od glavnog trga Plaza Mayor, koji ima kapacitet za 20 000 ljudi i koji je nekada korišćen za borbu bikova, a danas iskljucivo za koncerte, mi idemo do obliznje gotičke katedrale, a onda pravo napred do muzeja Art Nouveau y Art Deco, pokreta secesije, kako bi mi valjda rekli, koji je kulminirao na prelasku XIX u XX vek.
Oko nas su porcelanske figurice, matirane čaše, bočice za parfeme... plišane lutke, igračke i olovni vojnici... lepeze, nakit i neizbežna Faberžeova jaja...

Kroz murale i mozaično staklo muzeja, zraci Sunca padaju na izbledele slike Marlen Ditrih, do ušiju dopire reski glas Nine Simone...

* * *
Sjećaš li se Španije,
Oh Pavel
~ ~ ~