Monday, 26 March 2007

Laganezze

Dakle, konačno je došlo i do toga - poslednja etapa bila je predamnom. Trebalo je preći još dve granice pre Parme. I naravno - mala je ovo zemlja koliki si ti izdajnik, kao što kaže Ilija Čvorović - moj prelazak izazvao je ozbiljnu sumnju i predstavljao veliki udarac za bezbednost regiona. Hrvatska carinica je izgleda bila posebno zainteresovana za edukativni materijal, pa je moja torba sa rečnicima posebno zanimala. Naročito kada je došla do ruskog ’žili-bili’. Slovenački carinik je bio generalno zabrinut, jer je morao da pokaže da je dostojan čuvanja EU tvrdjave, pa nije znao gde će pre – da li medju gaće (maskirnu uniformu), rečnike (propagandni materijal), ili somelijerski paket sa otvaračem za vino (hladno oružje)! A onda smo brzo došli i do italijanske granice, gde je bilo potpuno jasno da je Italijanima procvetalo od kada se susedi brinu za bezbednost. Italijanskog carinika nije nimalo zanimalo da promeni dobro zauzetu pozu u svojoj kabini, pa je samo na naše insistiranje morao da izadje, jer je meni bio potreban pečat u pasošu. Htedoh da deklarišem lovu koju sam poneo, ali džaba. Ehhh, kaže amico italiano, to ste trebali na Slovenačkoj granici, jer je tu ulazak u EU. Ma nema veze, a u sebi se mislim da do danas ne bih uopšte došao do Italije da sam počeo da brojim lovu zajedno sa Slovenačkim carinikom. Ispričali smo se Italijan i ja ko najrodjeniji, zaista ga je zanimalo šta ću da radim posle mojih studija, i rastali smo se uz najbolje želje.

Otvarao se Tršćanski zaliv predamnom, i autostrada del sole. Čak se i na autoputu vodilo računa o sitnim detaljima, poput ovog drveta zasadjenog na potezu oko Venecije. I naravno, iako mi je svaki put teško da poverujem, naših ljudi bilo je posvuda. Taman kad sam se zagubio izmedju Reggio-a i Parme, pristajući na obližnju pumpu i spremajući tekst na Italijanskom, sačekalo me je poznato ’razumjećeš me’! Upoznaj okolinu Parme da bi je više voleo, a upoznavanje je tek trebalo da počne...

Prvu nedelju, koja uvek ’najduže’ traje, uglavnom sam proveo boreći se sa administrativnim zavrzlamama. Znao sam da boravišna dozvola nije nimalo jednostavan posao, ali da otvaranje računa u banci zahteva nadčovečanske napore, nisam pretpostavljao. A banaka je bilo čak i u ovom mom selu pregršt. U prvu banku u koju sam ušao uveravali su me da nema šanse da otvorim ne-rezidentni račun! A, pa to neće da može, a kako ste rekli... U drugoj je bilo sjajno, kaže bankarski stručnjak: ’hm, nisam siguran, a da svratite sutra, dok je malo proučim situaciju’. I ’ladno izvuče neko uputstvo (sve sa otiscima od šoljice za kafu, moj slučaj) sa kraja neke police, podvučeno žutim po koracima. Tu sam se već zabrinuo da ova operacija neće ići. A onda sam u trećoj banci ostao čitavo prepodne. Bili su uložili 300% od svojih mogućnosti, skupili se svi iz banke da popune preko neta obrazac, ali ne ide, pa ne ide nikako. Zvali su i servisnu podršku u centrali, setili se familije svima redom, ali kompijuter je uporno odbijao da procesira otvaranje računa. I onda, un miracolo! Nadjosmo se posle u jedinoj ošteriji u mestu, igledali su iscrpljeno, ali ipak zadovoljno zbog ovog teškog poduhvata. Bili su zaista ušuškani u EU državu blagostanja, živelo se opušteno. Jednom rečju, laganezze...

Dakle, znao sam već pola mesta, uključujući i dve od tri najbitnije osobe – bankare, i vlasnike restorana. Ostalo je da nadjem bricu, i da upoznam ljude sa programa. Počinjalo se opušteno u 10.45, čemu žurba uopšte! Ekipica je obećavala na prvi pogled... Sa raznih strana, i sa istim pitanjima sa kojima su nas svi ispratili – a šta ćeš ti da radiš posle, kao i ono tipa, a ideš da postaneš kuvar! Ja sam, hteo to ili ne, prvog dana prozvan Pablito, jer je amigo Španac kada smo se upoznali i kada sam mu rekao ’Pavle, drago mi je’, u neverici uzviknuo ’nemoguće, ti mora da si naš, zvaćemo te Pablo’. Ma nema problema compadre, samo mi je Pablito bliže srcu, a tako me inače svi zovu ;-) Dakle, sve u svemu bellissima squadra, Elisa koja želi da otvori poslastičarnicu u Mantovi, Daniele čija porodica drži mesaru u Padovi, svi sa svojim snovima sotto le stelle dell jazz...

Pablito
~ ~ ~

Sunday, 25 March 2007

Praznim glavu, punim dušu



Dobri ljudi, evo prvog izveštaja sa puta koji se nakada zvao put ­“Bratstva i jedinstva”, puta koji me je odveo na prvu usputnu stanicu koja će mi u narednih godinu dana biti baza na pola puta izmedju Beograda i Parme. Grada Rijeke u kojem je izmišljen torpedo, podeljenog posle II svetskog rata izmedju Kraljevine SHS i Italije, zbog čega je uostalom sve brojao dvaput – dve gimnazije, dva groblja, dva fudbalska kluba! Grada koji se smestio na samom istočnom obudu Istre, onog uskog pojasa gde se spajaju Mediteran i Mitel Europa, gde se spajaju sever i jug.

Bez većih problema, čak i na granici gde sam morao za svaki slučaj da deklarišem komp, od Beograda do Zagreba vladala je monotonija koju ni ono malo vinograda oko Slavonske požege nije moglo da poremeti. Mamutske pumpe za naftu koje je patentirao još Howard Hughes (sta znači kad putuješ sa tehnolozima) takodje nisu radile, i osim radija koji je automatski menjao stanice (šta znači kad imaš kantu od auta koja nema ni CD player) ništa nije remetilo moju pažnju na putu koji je bio predamnom. Udružene radio stanice, a pre svih radio Modriča sa svojim hitovima, jos jednom su potvrdile da je teško moglo biti drugačije!

Posle Zagreba krajolik se polako menja, da bi posle Karlovca poprimio potpuno drugačiji izgled. Gorski kotar izgledao je ušuškano i mirno posle blage zime, zasvirao je St. Germain, i ja sam konačno uživao u brzoj cesti iz video igrica. Ličilo je na test drive, sa gomilom tunela, viadukata, ‘Bergerovih okuka’, jedino put više nije vodio pored drumskih mehana gde se jagnjetina okretala na ražnju, kao ni kroz Skrad gde je nekada vredelo stati zbog štrudle sa sirom. No slow food, only fast life – totalno drugačije od filozofije mojih studija!

A onda se konačno ukazao Kvarner, kao nekada upijao sam očima šare na površini mora, samo ovoga puta to nije bilo dečacko lice priljubljeno na zamagljena stakla memljivog voza Jugoslovenskih železnica čija su kola pred zoru dolazila na Riječki kolodvor.

I više mi ništa nije bilo važno u trenutku kada sam dosuo prvu čašu Malvazije na terasi čiju sliku vidite, gledajuci Kvarner, slušajuci krike galebova, i brojeći ribarske koće. Imena poznatih mesta odzvanjala su mi u ušima, gledao sam ih pravo predamnon – Volosko, Opatija, Ičići, Ika, Lovran, Medveja, Mošćenička draga. Kroz velika vrata izmedju Istre i Cresa isplovljavao je teretnjak, a ja sam listajuci peljar odredjivao kurs mog budućeg putovanja…

Pablito
~ ~ ~