Kada vam na jednom jedinom listicu donesu preostali trag predivne vecere sa dragom osobom (o’bama) koji cete mozda neko vreme cuvati pre nego sto vreme pojede odstampane cifre i pretvori ga u prazni komad hartije. Upravo zbog toga sam uvek i voleo racune pisane rukom, jer su duze prkosili tragu vremena.
Deo igre brojki i slova nasih zivota, samo jedna od mnogih podvucenih crta... Sitan detalj koji razlikuje odlicne od prefinjenih restorana, dobru uslugu od one sa srcem...
Eh, pa lipi moji, ne znam za vas, ali meni je upravo doslo vreme da podvucem crtu, da svedem prethodnu godinu u knjigovodstvu zivota moga... Da na polici zivota poslazem sve one avanture, susrete, putovanja… javu i san… suncane verande, sarene pijace, pitome vinograde, igranke do duboko u noc… vozne karte, mape i bedekere… razglednice i slikovnice… osmehe i brojeve telefona...
Da izmerimo sve to, nema bas nekog smisla? Jer, tezina uspomena je neuhvatljiva, bas kao i tezina dima cigarete, setite se samo filma... Jedina prava mera je zadovoljstvo koje nam je ta cigareta donela, kao uostalom i sve prezivljeno...
Iako, danas se sve meri, pa je tako citam konstruisana i masina za merenje smeha. Ali, nijedan stroj, niti jedna masina vam nikada nece moci dati odgovor na pitanje - da li ste danas ziveli?
Flase vina cete nasuprot tome uvek pamtiti, sa kim ste ih, gde i kada popili...
Koji ste film te veceri gledali u bioskopu i sa kim? Ako vam se odmota kaleidoskop u glavi, mozda se cak prisetite i nekih lica ili glasova iz reda ispred vas…
Obrisi vaseg zivota, obrisi grada koji niste poznavali kada ste prvi put krocili u njega, ali koji vam je vremenom prirastao za srce… Ulica duz koje ste prvi put nosili svoje kofere, ugao gde ste ostavili svoje srce da udara… Ugao gde ste se sastali, gde ste se rastali... Svaki grad pruzice vam svoju iluziju zivota…
I uvek svugde kod kuce, a nikad nigde doma… U pokretu, bez paucine medju nogama... Toliko je mesta priraslih za srce, toliko je ljudi za koje slobodno mogu reci da kao da ih poznajem citav zivot... Saudade...
Putnik
(Milos Crnjanski)
Idem slobodno,
niko mi nije odneo
da ljubim tužnu moć.
Raširim ruke, ali ne u zore
nego u more i noć.
Osmehom ulazim, stigo ma kud,
u tužne i bolne jave.
Kad volim meni i gresi svud
nebesa pletu,
oko radosno pognute glave.
Ostavljam bolnim osmehom san,
Da prođe i ode i mre.
Ljubav je put beskrajan
Na kom je dozvoljeno sve.
Ne žalim ni tebe ni sebe ja,
i smešim se na daljine.
Umor mi samo u očima sja,
i sve što ištem od tebe to je: časak-dva
tišine, tišine.
~ ~ ~
