Djenovska ’depresija’

U poslednju od mojih morskih italijanskih republika, Djenovu, zakoračio sam sam sa čudnim izrazom lica. Djenovska depresija, koja i na naše prostore donosi loše vreme, dočekala nas je na ovoj najsevernijoj koti Mediterana u svoj svojoj veličini.

DAN 1.

Padalo je kao iz kabla, ali sam priljubljen uz staklo autobusa mirno gledao sivilo lučkog grada predamnom i sinje more koje je neprekidno valjalo.

Drajver, u narodu poznatiji kao Majstor, a u Italiji kao autista, sa svojim repovima podsetio je na najbolje dane Istočno Nemačkog fudbala (sećate se Panini sličica iz osamdesetih). Kako mu ime i kaže, zaista je autističan bio, pa je uspeo da promaši sva moguća skretanja koja je mogao. Drugog dana su mu dostavili čak i GPS, ali nije vredelo! Upoznaj Djenovu da bi je manje voleo bila je njegova parola, pa smo non-stop bili u zaostatku od 15-ak minuta do sat vremena. Uspeli smo da vidimo sve zabačene kutke ovog grada, sve napuštene fabrike i skladišta pored mora, sve nedovršene ulice i zaobilaznice. Djenova je kao i sve velike luke ipak bila završetak čvrstog tla pod nogama, a nikako početak morskog prostranstva...

Smestivši se na tom uskom pojasu izmedju mora i planina, Djenovezi i nisu mogli nikuda drugde da podju nego da se otisnu morem. I dok je Venecija držala primat na Jadranu, kontrolišući trgovinu začinima prema istoku, Djenovski brodovi išli su prema zapadu. A najveća bitka u istoriji izmedju Mlečana i Djenovske flote ipak se odigrala na istočnoj obali Jadrana, blizu mesta gde se rodio Marco Polo. Te 1298. godine, iako na ’gostujućem terenu’, Djenovska republika potukla je pod Korčulom Venecijansku flotu, a jedan od zapovednika brojnih mletačkih galija bio je i Marco Polo. Zarobljen u toku bitke, odveden je u Djenovu gde je u tamnici diktirao opis dalekog sveta koji je video na svojim putovanjima.
Mi naravno nismo imali vremena za priču, vec smo Liguriju upoznavali preko ića i pića koje se radjalo na ovom tlu. Od stare salumerije ’Parodi’ u Sant’Olcese-u, gde se salame suše obesene na tavanici, u dimu starih peći na isti nacin kao i početkom prošlog veka kada je meštar Luigi Parodi, deda čoveka sa slike, prvi put 3. novembra 1908. godine osigurao svoj dragoceni transport salama, što je ujedno i prvi pisani trag o postojanju ove manufakture.
Preko focacciaa-e ’U Tappe’, gde su nas opet dočekali dobri, obični ljudi sa svojim pričama, osmesima, problemima, starim zanatima spravljanja, i pre svega ukusnom dobrodošlicom.

Sledilo je ručak, lasagnette sa pestom i panacota sa karamelom, taman da nastavimo dalje u destileriju ’Fratelli Parma’ gde smo probali grapu odstajalu 63 meseca u buradima.

Pa onda, pravac do jednog od 15 najboljih restorana u Italiji po izboru vodiča ’Gambero Rosso’ za 2007. godinu, restorana koji se smestio u brdima iznad Portofina. ’La Brinca’ nam donosi na sto obede siromašnih, prženice od akacije, raviole punjene travkama, i za kraj sladoled od ružinog sirupa ukrašen ružičastim ružinim laticama i mentom.

Con quella faccia un po cosi

quell'espressione un po cosi

che abbiamo noi prima di andare a Genova

che ben sicuri mai non siamo

che quel posto dove andiamo

non c'inghiotte e non torniamo piu

Genova per noiche stiamo in fondo alla campagna

e abbiamo il sole in piazza rare volte

e il resto e pioggia che ci bagna...
(Paolo Conte, Genova per noi)

DAN 2.

I dok je kiša neprestano padala, more koje je već na par kilometara od obale dostizalo dubinu od 200-tinak metara valjalo je u ritmovima juga, doprinoseci sveopštoj depresiji. Jedino je bosiljku odgovaralo vlažno vreme, ali on je bio zatvoren u staklenicima gde je sve bilo unapred proračunato. U delu Djenove pod nazivom Pra nicali su nežni listovi od kojih se pravio jedinstveni svetlozeleni pesto.
A nas je put vodio u fabriku cokolade ’Romanengo’ ušuškanu u starom gradskom jezgru Djenove. Mala fabrika imala je četiri dela. U prvom se smestila proizvodnja čokolade, one od najfinijeg Venecuelanskog kakaoa, ako se još sećate prošlog teksta. Druge odaje krile su kandirano voće, gde su pored celih mandarina, smokvi, šljiva, pomorandži svoje mesto našli kesteni, kao i ruže i ljubicice od kojih se pravio svilenkasti sirup. U trećem delu smestila se proizvodnja konfeta, onih od badema sa Sicilije izmedju mesta Noto i d’Avola koji svojim savršenim oblikom pogoduju beličastom omotu konfeta, ali i pistaća, pinjola i kore cimeta. I na kraju, u poslednjem kupeu presijavale su se šarene bombonice, bela sa ukusom breskve, žuta od banane, narandžasta od mandarine, zelena od vanile, roze od ruže, plava od anisa, ljubičasta od ljubičice. Svoj put našle su na liniji Orient Ekpresa od Carigrada do Parisa, tamo gde su se mešali mirisi levanta i ponenta, gde ih je u gomili sveta odsutnog pogleda na beogradskom peronu prepoznao jedan dečak po imenu Pavle Mihailovič Golicin dalekih dvadesetih godina prošloga veka...

Ma quella faccia un po cosi

quell'espressione un po cosi

che abbiamo noi mentre guardiamo Genova

In un'immobile campagnacon la pioggia che ci bagna

e i gamberoni rossi sono un sogno

e il sole e un lampo giallo al parabrise...

(Ibid.)

DAN 3.

Dok smo još uvek sanjivi u mislima imali crvene gambere, kao što pesma kaze, u Djenovi je i dalje nebo bilo spojeno sa horizontom. Nas se to trećeg dana i nije previše ticalo, jer smo čitav dan bili na zatvorenom, na sajmu ’Slow Fish’.
Od severnog mora, Kaljiningrada, norveških haringi i bakalara, britanskih ostriga i holandskih velikih ribarskih koća, preko laguna Mediterana, put nas je vodio čak do Mauritanije, Čilea i ostrva Robinzon Krusoa. Na ribljoj pijaci bilo je dagnji, vongola, ostiga, pregršt plavice, škombri, tuna, palamida, pišmolja, a našao se i jedan džinovski zubatac. Mi smo nažalost uglavnom bistrili ugrožene vrste, a brstili alge, vongole, haringe, sardelice, sto je totalno ok, ali za nas ’sa obale’ ipak nije predstavljalo totalni užitak. Bez triljica, da ne spomenjem divlje brancine, a bogami i vina, ostao je nedovršen utisak u ustima. Prvo pravilo da svaka riba pliva tri puta (u vodi, ulju i vinu) nije bio ispoštovan, jer smo kušali dimljenu ribu u kombinaciji sa pivom, sto je bilo interesantno iskustvo, ali ga ne bih previše puta ponavljao. Zato sam posle ’vodene laboratorije’ koja je govorila o održivom razvoju ’na jugu’, a nije otišla dalje od blage kritike EU politike ribarstva i poljoprivrede, izgubio strpljenje sa evropskim parlamentarcima i ostalim velikim oratorima, i odmaglio putem sladoleda. Putem limuna iz Amalfija, breskvi ’Leonforte’ i pistaća ’Bronte’ iz podnožja Etne, vanile ’Mananara’ sa Madagaskara, ’Ribera’ jagoda, i ’Huehuetenango’ kafe iz Gvatemale… Pomislih kako su sve svi ukusi sveta skupili na jednom mestu i kako je svet mali; i baš u tom trenutku, izmedju priče o tome koji ukus probati, saznah da je devojka pored mene po majci Novosadjanka! Inače neprevazidjeni pistaccio izgledao je kao sa drugog sveta...

Con quella faccia un po cosi
quell'espressione un po cosi
che abbiamo noi che abbiamo visto Genova
che ben sicuri mai non siamo
che quel posto dove andiamo
non c'inghiotte e non torniamo piu.
(Ibid.)

~ ~ ~

Hrana bogova

Ima samo dva magična sastojka - kakao i sećer. U svim ostalim slučajevima, u onima gde se na primer dodaje aroma vanile da bi prikrila lošiji kvalitet kakaoa, u praline bombonama ili tortama, čokolada je samo jedan, ali ne glavni protagonista. Mlečnu čokoladu ovde naravno nećemo ni pominjati, drugi sport je u pitanju.

I dok je do šećera lako doći, prvi sastojak predstavlja pravu dragocenost do koje se teško dolazi! Plod kakaoa se inače radja tokom čitave godine u tropskim šumama, u senkama krošnji višeg drveća, ali tek kada insekti oplode izuzetno male i nežne cvetove ovog drveta. Po branju, plod se mora otvoriti u roku od 12 sati, a zatim 20-ak zrna, koliko obično ima plod kakaoa, prolaze kroz nekoliko faza:
1 – fermentacija, koja se lako pokreće zbog beličastog omotača unutar ploda koji nije ništa drugo do sećerna m(el)asa u kojoj se nalaze zrna kakaoa, traje 4 do 6 dana na temperaturi izmedju 45 i 50 stepeni, i tokom ovog perioda se stvaraju aromatične materije koje daju dušu čokoladi, a istovremeno se smanjuju tanini koji stežu usta.
2 - sušenje, jer su zrna vlažna i tokom 1 do 2 nedelje koliko traje proces izgube i do 65 procenata svoje mase. Zrna tada postaju ’stabilna’ i mogu se transportovati u zemlje proizvodjače čokolade, pa tako 42% već posle sušenja u Latinskoj Americi i Africi završi u Evropi.
3 – tostatura, tj. prženje koje se vrši 15 do 20 minuta na 105, najviše 120 stepeni, što je daleko manje nego u slučaju kafe koja se prži na preko 200, i pokazuje delikatnost zrna kakaoa. Tu takodje dolazi do izrazaja razlika izmedju malih ’umetnika’ čokolade koji prže zrna u celini, i velikih proizvodjača koji ih pre toga izlome na manje parčiće što je naravno lakše, jer je onda prženje ujednačenije. Mali proizvodjači na drugoj strani moraju da pažljivo razdvoje zrna po veličini, kako tokom prženja ona ne bi neravnomerno bila obradjena.
4 – sledi makinatura, tj. obrada gde se prvo skida kora, a potom formira gusti kakao krem topljenjem na svega 31-35 stepeni, kolika je tačka topljenja kakaoa.
5 – u fazi mešanja dodaju se šećer, kakao puter, mleko u prahu i arome.
6 – rafinisanjem se smanjuje dijametar particela na max. 20 mikrona, tj. 0,02 mm, da u ustima čokolada ne bi ostavila ’peščanu oluju’.
7 – ’lupanjem’, ’tučenjem’ ili mućenjem u ’betonjerkama’ se dugo, čak i do 3 dana obradjuje kakao masa na 60-70 stepeni, što je ključno za somotsku teksturu, finalni ukus i finoću čokolade. Čokoladu koja nije prošla kroz ovu fazu možemo lako poznati ne samo po slabijoj prefinjenosti, već i po tome što se lomi bez ikakvog zvuka! Proces je inače izmislio čuveni Rudolph Lindt 1879. godine, negde u isto vreme kada se Nestle dosetio da doda mleko u prahu! Mali proizvodjači najčešće kupuju već gotovu kakao masu, dok samo veliki poput Lindt-a, Cadbury-a, Ferrero-a i drugih kompanija imaju svu potrebnu skupu aparaturu za obradu kakao zrna.
8 – I konačno topljenje, za koje svi imaju aparaturu. Ukoliko se radi ručno, uvek se dela na zagrejanim mermernim pločama na 35 stepeni. Topljenjem se inače postiže idealna kristalizacija masti u čokoladi, i svaki put čokolada topljenjem može da povrati svoje karakteristike. Tako, kada se sledeći put budete vraćali sa letovanja, pa u autu zaboravite tablu čokolade koja pobeli od toplote, probajte da je ručno zagrejete (ne mora baš na mermernoj ploči ;-) i videćete da osim oblika koji neće biti prijatan za oko ako nemate prave modle, sve ostalo može biti kao pre.

Priča o kakaou je prvi put zapisana kada je 1502. godine blizu obala današnjeg Hondurasa konvoj Cristofora Colomba presreo trgovačke kanue Maya koji su prenosili dragoceni teret. U zapisu stoji da je kanu prevozio ’čudne bademe’. Reč kakao takodje potiče od plemena Maya iz Yukatana i Gvatemale, koje su imale hjeroglif za ’kakaw’ (kao sto vidite na slici). Azteke su od Maya preuzele kulturu kakaoa, i uveli izraz ’cacahuatl’ sto znači kakao i voda, od koje je nastala reč čokolada, tako da otpada teorija da je reč izmišljena od strane Evropljana samo zato što kakao asocira na materiju slične boje, ali mnogo neprijatnijeg mirisa.

Maye su inače pili napitak od kakaoa, gde je najcenjeniji deo u društvu bila pena, dodajući vanilu, chili papričice, cvetove i možda med pošto za šećer nisu znali. Šećer su u stvari prvi napitku dodali Conquistadores da bi ovo piće ’za svinje’, kako su ga opisali probajući ga prvi put, učinili prijatnijim za dvorsku elitu.

A na evropskim dvorovima čokolada je ubrzo naišla na dobar prijem, pa je posle aristokratije i sveštenstva, sredinom 17. veka u Engleskoj lako prihvaćena od rastuće buržoazije. Prve fabrike poput Cadbury-a i Fry-a se tako javljaju na ostrvu sredinom 19. veka, kada su Fry i sinovi prvi put mešajući kakao prah sa šećerom i kakao puterom dobili čokoladu solidne strukture koja se mogla liti u table. Negde u isto vreme, u Švajcarskoj proizvodnju počinju Cailler (Nestlè) i Sprüngli (Lindt & Sprüngli). Pre toga, 1828. jedan Holandjanin Van Houten prvi put ekstrakcijom izdvaja kakao puter od praha.

U Italiji, glavni grad čokolade je uvek bio Torino, gde su nastala poznata imena na prelazu 19. u 20. vek, kao što su Caffarel, Talmone, Baratti, Peyrano, Venchi...Tu je i nastala čuvena ’gianduja’ za vreme perioda kada je Italija sticala nezavisnost, kada je naime vladala nestašica kakaoa koji je zamenjivan sa masom od lešnika, što se ispostavilo kao ukusno rešenje. Vredi pomenuti i Bolognu gde je 1911. Guiseppe Majani izmislio ’cremino’, što je u stvari drugo ime za nama poznatiju bajaderu, samo daleko mirisniju i ukusniju od one ’heroj naš, Josip Kraš’. Danas, Toscana je preuzela primat, pa je tako trougao Pistoia-Pisa-Prato poznat kao ’dolina čokolade’!

Naučno ime kakaoa je Theobroma cacao, što potiče od grčkih reči theo (bog) i broma (hrana). Postoje dve podvrste kakaoa: Theobroma cacao cacao ili ’Criollo’, koja raste na obroncima u podnožiju severnih Andi, zapadno od Maracaibo jezera, sa belim zrnima i izduženim plodom; i Theobroma cacao sphaerocarpum ili ’Forastero’, originalno iz gornjeg korita reke Amazon. U 19. veku je na Trinidadu rodjen i hibrid ove dve podvrste nazvan ’Trinitario’.

Criollo je inače najmanje otporna vrsta kakaoa, ali zato najaromatičnija i manje gorka. Danas se gaji u Venecueli, Ekvadoru i Kolumbiji, i obuhvata manje od 1% svetske proizvodnje. Forastero, koji je na drugoj strani otporniji, ali manje kvalitetan od Criolla se danas gaji kako u Americi, tako i u Africi i Aziji, obuhvatajući 80% svetskog tržišta. Postoji i ekvadorski ’Nacional’, koji je genetski Forastero, ali je po svom ukusu daleko bliži Criollu, na koga otpada 2%. Sve ostalo predstavljaju hibridne vrste Trinitaria.

Na Afričke zemlje danas inače otpada gotovo ¾ svetske proizvodnje kakaoa, na prvom mestu su Obala Slonovače i Gana. Venezuela ipak ostaje ’Grand cru’ čokoladnog sveta, iako danas snabdeva svega 0,5% svetskog tržišta kakaoa. Imena kao što su Porcelana i Sur del Lago, gde je Criollo rodjen treba svakako zapamtiti, ako ih negde sretnete to su zaista čokolade od najfinijeg kakaoa. Pored njih, Criollo Ocumare del la costa – Chuao, Carenero i Rio Caribe su takodje retkost.
Ali podjimo redom, ovoga puta od onih slabijih prema vrhu, u skladu sa ofanzivnom taktikom 3-4-3:

Prvo je na redu najjača čokolada od Italijanskog Novi-ja, ’Fondente extrabitter’ koja sa svojih 72% kakaoa iz Afrike daje pomalo kiselkast ukus na početku, a zatim dominira sintetička vanila. Nešto bolji su 65% ’Madagascar’ od Lindt-a sa ukusom duvana, kao i 60% ’Crue de cacao’ od najpoznatijeg proizvodjača sa juga Italije ’Maglio’ iz Leccea, čiji je kakao manje mućen u betonjerkama, pa ostavlja manje svilenkast ukus koji se nekima dopada. Srednji red sačinjavaju 70% ’Guanaja’ od Francuskog Valrhona i neprelazni zadnji vezni 82% ’Extra dark’ Scharffen Berger koji stiže iz Kalifornije. Obe čokolade ostavljaju gorki ukus, sa izraženom oporošću. Po krilima su nešto poletniji 70% ’Rio Caribe Superior’ od Domori-a iz Genove sa voćnijim tonovima, kao i treći ’ekstra-komunitarac’ u timu, takodje 70% ’Ocumare’ Salgado iz Argentine koji ostavlja ukus kestena. Legendarna desetka u timu, u Italiji popularni ’tre-quartista’ je 80% ’tribute to Barlovento’ od Toscanskog Trinci-a, koji je preskočio fazu mućenja, pa sa svojom peščanom strukturom zbunjuje protivničku odbranu dajući sjajne pasove za samu završnicu dva bisera u timu, oba 70% potekla u školi Domori iz Genove. ’Puertofino – Ocumare 67’ i ’Porcelana’ čine vrh čokoladnog sveta u kojem su savršeno ujednačeni kofein i teobromin koji daju gorki ukus sa šećerom, kao i tanini sa kakao puterom.

Ljude u crnom ne treba ni spominjati, ali reda radi, 99% ’Noirissime’ od Lindt-a nemojte prihvatati ni kao poklon (inače, razlog zbog kojeg Lindt pravi 99% čokoladu je EU zakon koji kaze da 100 procentna čokolada u stvari i nije čokolada, već kakao, pa tako i treba da se zove), dok 100% ’Criollo’ od Francuskog Pralus-a ostavlja nešto manje neprijatan ukus u ustima.

I onda, pre nego što mi pozli, uzimam prošarani oker-crni cremino Majani za kraj, i pakujem stvari za Genovu...

A presto,
Pablito

~ ~ ~

In vino veritas, dei Viola ultras

Posto sam u prethodnom periodu obisao svakojake koncerte, bioskope i ostala kulturna desavanja, red je dosao i na stadion. U Parmi je naime prosle nedelje gostovala ekipa ’ljubicastih’ iz Firenze, ekipe drage srcu mome jos od vremena Roberta Baggia, a posle i naravno legendarnog Batistute! Ekipe o cijoj igri mi je pricao jos moj stari kada je izmedju dva rata gledao utakmicu izmedju Fiumane i Fiorentine, jer je Rijeka tada igrala u Italijanskoj ligi. Orijent je bio sa druge strane Rijecine, na Susaku, u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca.

Ove godine, kaznjeni sa minusom od 15 bodova, ’ljubicasti’ su ipak uspeli da se probiju do zone kupa UEFA, ali njihova igra nije bila ni senka prethodnih vremena, sto dovoljno govori o trenutnoj situaciji u fudbalu na Apeninskom poluostrvu. U zemlji svetskih prvaka, klupski fudbal jos trpi posledice raznoraznih malverzacija, namestanja, kao i incidenata i pogibija na utakmicama. Da nije bilo jednog takvog kada su igrali rivali sa Sicilije, ne bih ni bio u prilici da odgledam ovu utakmicu, koja je u stvari predstavljala odlozeno, prethodno neodigrano kolo. Utakmica se igrala u vecernjem terminu, sto mi je takodje dalo priliku da stignem na stadion na vreme, taman posle casova.

U Parmi, naravno, sve do samog ulaska na stadion, koji se sakrio u jednom od zelenijih kvartova u samom centru grada, nije bilo nikakve guzve. Mali stadion odgovarao je provincijskoj ekipi koja je pocetkom devedesetih imala svoj uzlet zajedno sa kompanijom Parmalat kao svojim glavnim sponzorom. Tada su zajedno sa Buffonom, Cannavarom, Thuramom, Veronom, Crespom, i legendarnim Faustinom Tinom Asprillom osvojili dosta pehara, ali ne i one najbitnije, prvaka Italije i Lige Samp(i)ona. Alkohol je bilo zabranjeno tociti u rejonu od dva kilometra oko stadiona, ali sam zato namerno uzeo na prvi pogled najmanje privlacni sendvic, samo da bih video da je i on bio vise nego ukusan. Prethodno sam u samoposluzi kupio zrnevlje da bih se osetio vise kao kod kuce...

Posto smo se prethodno, moj drugar sa studija, inace ’ljubitelj fudbala’ i Fiorentine i ja, prethodno nasli sa tifozima ljubicastih, pretres na ulazu u stadion je bio vise nego detaljan. Kais je bilo zabranjeno nositi, pa sam ga ostavio u kolima, ali je zato trebalo isprazniti dzepove, i pokazati dokumenta, jer je na karti naravno bilo odstampano ime i datum rodjenja. Sva sreca, taj deo je odradjivao treci esalon, onaj najinteligentniji, pa nije bilo vecih problema cak i kada sam pokazao retku zverku od naseg plavog pasosa. „A vi potegli iz Beograda“, ma reko’ „ne, ja sam tu, kao studiram“. I predamnom je vec bila svetlo zelena podloga stadiona Enio Tardini, cuvena reklama koju sam toliko puta video na TV-u ’Casa di risparmio di Parma e Piacenza’ pred mojim ocima, i utakmica je mogla da pocne...

Za ’ljubicaste’, tj. Violu je igrao i ’nas’ Zdravko Kuzmanovic, i to dobro, pa sam odmah preko reda dosao medju najiskusnije. Posle uobicajenog spominjanja familije Domenica Morfea, koji je iz Fiorentine presao u Parmu, i tako predstavljao pravu poslasticu za ’ljubicaste’, krenulo se sa poznatim pesmama, koje su inace uglavnom iz Serije A i dosle prepevane na nase stadione. Parma se borila za opstanak, pa je tako davala 300% svojih mogucnosti, ali to nije previse uzbudilo njihovu publiku. Do 2:0 za Parmu krajem drugog poluvremena nisu se ni ustali, trebalo je provariti svu prsutu i sir... Ako je stadion ogledalo jednog drustva, onda je u Parmi bilo zaista opusteno, bez preteranog stresa i pored svih provokacija koje su dolazile sa nase strane! Ravnica Padanije podsecala je na jednolicne Vojvodjanske predele, samo je broj samoubistava bio daleko manji, u tamnim prostorijama visile su samo sunke, salame i prsute.

Sa grupom Cianti Classico, u cijoj majci me mozete videti na slici, pretresali smo prethodna vremena, fudbal je zaista bio ogledalo drustva. Koliko god to mozda neverovatno zvucalo, u Firenzi nije bilo posla, gotovo svi koje vidite, nasih godina ili nesto stariji ziveli su sa svojim roditeljima, bez preterane zelje i mogucnosti da nesto promene...

Milano je bio druga prica. Tamo sam otisao u pokusaju da nabavim karte za revans polufinala Lige Sampiona izmedju Milana i Manchester Uniteda. Ionako velika guzva bila je ovoga puta nenormalna zbog toga sto su tog dana posle ravno 18 godina izmuceni navijaci Intera konacno proslavljali titulu prvaka! Grad je bio u crno-plavom, ali je sve nekako izgledalo usiljeno, jer je i pored svega, gradski rival Milan i dalje bio u konkurenciji za titulu prvaka Evrope. ’Tutti siamo pazzi per Materazzi’, odjekivalo je gradskim ulicama, a mi smo cekali jutro da stanemo u red za preostale karte, negde oko 10-ak hiljada. Naravno, samo u teoriji, jer je sve otislo na crno, sto smo mogli da vidimo vec na prvom standu gde smo bili peti u redu, a kao ostalo je samo najskupljih karata za citavih 230 evra. Nista zato, idemo u Banca Intesu, koja inace ima monopol na prodaju karata. Sve treba videti, pa i to. U banci je bilo opusteno, na salterima su zaposleni razmenjivali utiske od proslog vikenda dok je ispred bio kilometarski red. Par zaposlenih je cak bilo u majicama Intera, sto je pojacavalo pritisak! I onda smo satro uzeli brojeve, cuvam i dalje taj broj 9, centarfor dakle, ali sistem nazalost nije funkcionisao. I proslo je pet minuta, deset, pola sata... Negde oko 9.30 posle sat vremena pocelo je komesanje, inace nervozni Milanesi su prvo poceli da prepricavaju slicne situacije od prosle godine kada su bezuspesno cekali karte za Milan – Barca. Pritisak na saltere se pojacavao sa svakim bezuspesnim pokusajem da se uspostavi veza sa sistemom prodaje karata. Svi su bili na telefonima, „kako je kod tebe u Kataniji, ne radi znaci, a ne radi ni u Rimu, znaci jos ima nade“ (koja umire poslednja). Red je disao kao jedan, svi su bili napeti, i kao i obicno bilo je dovoljno da jedan pojedinac (a uvek se nadje pojedinaca) iskoci iz koloseka. „Ja ovde cekam satima, sta vi mislite da ne znam da ste namerno blokirali sistem“, i svi smo u sekundi visili iznad zbunjenih glava zaposlenih, da bi malo kasnije saznali da karata vise nema. U ocaju koji je zavladao svi su znali da ovo nije poslednji put, ipak smo mi juzna braca, „Milano, Belgrado, stessa cosa, amico mio“...

Nas je cekao povratak u provinciju, i sreca da smo isli u suprotnom smeru, jer je ka Milanu u 10.30 ujutro bila kolona dugacka preko 10 kilometara. Zasvirao je Terry Callier, i jedino sto sam video pred ocima bile su ispekidane linije autoputa...

Pablito

~ ~ ~